„Орлови” дејствовали упркос надмоћи
НАТО-а у ваздушном простору
(Фотодокументација „Политике”)
Тог јутра, 25. марта 1999. године, припадници ОВК су ликовали јер је претходне вечери НАТО почео рат против СР Југославије, када су се изненада њихове базе широм Космета нашле на удару авијације. У први мах нису схватили ко дејствује по њима, али им је убрзо постало јасно да, упркос надмоћи западне војне алијансе у ваздушном простору, по њима дејствују авиони југословенског РВ и ПВО. Реч је о широј јавности непознатој епизоди из тог рата, чији се детаљи први пут званично објављују у „Политици”.
У ратно пролеће 1999. године Ваздухопловство ВЈ обавило је невероватних 248 летова, од чега 36 борбених. Ово је прича о ратним акцијама 98. ловачко-бомбардерског авијацијског пука (98. лбап), јединице која је базирана на аеродрому у Лађевцима код Краљева.
– Годинама смо проучавали ратна искуства, укључујући и ангажовање НАТО-а током рата у БиХ. У јесен 1998. године, у време жестоких сукоба на Космету и увођења извиђачких летова НАТО-а над покрајином, преузео сам команду над јединицом – каже пуковник Срето Малиновић, данас помоћник команданта Ваздухопловства и ПВО Војске Србије, у време рата 1999. године командант 98. лбап.
У бришућем лету над Косметом
У марту 1999. године у региону је било било је извесно да ће доћи до сукоба. Направљени су ратни планови, извиђачки „орлови” снимили су положаје ОВК на Космету, могуће циљеве. Ваздухопловци су приступили дислокацији људства и технике, авиони су склањани са аеродрома и маскирани у њиховој околини. Одлучено је да две ескадриле из пука којим је командовао Малиновић дејствују са аеродрома Лађевци и Поникве код Ужица.
– Пилоти ескадриле, која је до тада била у Батајници, тек су обучени за летење на „орловима” и пребазирани су на Поникве. Неколико сати пре почетка рата, 24. марта, био сам у Батајници која је већ била пуста. Вратио сам се на Поникве, а тек што смо распоредили људство оглашена је узбуна. Рат је почео – сећа се Малиновић.
Нападнута су оба аеродрома на којима су се налазили „орлови” .
Прве ратне ноћи писта у Лађевцима није погођена, бомбе су пале између ње и стајанке. И са писте у Пониквама могло се полетети.
– Ујутру смо кренули у напад на команде, кампове и касарне ОВК. У нашим копненим јединицама били су ваздухопловни официри за навођење, такође пилоти, док се у команди у Приштини налазио ваздухопловни официр за везу. Одлучено је да се радио-веза, због прикривености лета, користи само у крајњој нужди или ако официр на земљи процени да напад угрожава наше јединице – објашњава Малиновић.
Летело се у бришућем лету, брзином од 800 километара на сат, авиони су пратили конфигурацију терена. Групу од два или четири „орла” обично је предводила двоседа верзија ове летелице, на другом седишту седео је навигатор чији је задатак био да авионе прецизно доведе до циљева. Летови, који су представљали велико физичко напрезање за пилоте, трајали су око пола сата, па чак и 50 минута када су били у питању најудаљенији положаји ОВК према Албанији.
Б-52 уништили Лађевце и Поникве
И потпуковник Живота Ђурић (1963–1999), командант ескадриле у Лађевцима, полетео је на задатак 25. марта. Док је прелетао подручје Глоговца приметио је базу ОВК, командно место и складиште, које је уништио са две бомбе. Наставио је лет према унапред одређеном циљу и у једном тренутку, када је због конфигурације терена морао да окрене авион на бок, погођен је ватром са земље. „Орао” је, према расположивим сазнањима, под релативно малим углом ударио у земљу. Детаљи његове погибије нису да краја утврђени, претпоставља се да је погођен паљбом из тешког митраљеза и да је одмах изгубио свест због чега је авион пао без маневрисања. Сахрањен је у родном Параћину.
– Погибија потпуковника Ђурића није уздрмала борбени морал пилота, напротив. Настављено је са нападима на положаје ОВК, чиме је олакшан посао копненој војсци која је ову паравојну формацију потиснула према Албанији. Пилоти су били изложени могућој борби са противничком авијацијом, уређаји су повремено сигнализирали да се налазе у радарском снопу, али су успели да избегну нападе. После недељу дана више није било потребе за нашим ангажовањем. Највећи успех наших дејстава је да су њиховом прецизношћу потпуно дезорганизоване терористичке снаге, као и да није било дејства по цивилним објектима, нити је било такозване колатералне штете – објашњава Малиновић.
„Орлови” 98. ловачко-бомбардерског пука више нису летели, али је рат настављен даноноћним напорима да се сачувају авиони и људство. Често је коришћено ратно лукавство, на пистама су остављани расходовани авиони по којима је дејствовано. У једном тренутку, када су околна скровишта постала ризична, уместо старог насред стајанке постављен је исправан „орао”. Авиони НАТО-а нису дејствовали по њему, сматрајући да је у питању неупотребљива летелица. Писте у Лађевцима и Пониквама уништене су тек нападом тешких бомбардера Б-52, до краја рата на земљи уништена су три, а оштећено је више авиона. После Ђурића више нико из јединице није погинуо.
НАТО-а у ваздушном простору
(Фотодокументација „Политике”)
Тог јутра, 25. марта 1999. године, припадници ОВК су ликовали јер је претходне вечери НАТО почео рат против СР Југославије, када су се изненада њихове базе широм Космета нашле на удару авијације. У први мах нису схватили ко дејствује по њима, али им је убрзо постало јасно да, упркос надмоћи западне војне алијансе у ваздушном простору, по њима дејствују авиони југословенског РВ и ПВО. Реч је о широј јавности непознатој епизоди из тог рата, чији се детаљи први пут званично објављују у „Политици”.
У ратно пролеће 1999. године Ваздухопловство ВЈ обавило је невероватних 248 летова, од чега 36 борбених. Ово је прича о ратним акцијама 98. ловачко-бомбардерског авијацијског пука (98. лбап), јединице која је базирана на аеродрому у Лађевцима код Краљева.
– Годинама смо проучавали ратна искуства, укључујући и ангажовање НАТО-а током рата у БиХ. У јесен 1998. године, у време жестоких сукоба на Космету и увођења извиђачких летова НАТО-а над покрајином, преузео сам команду над јединицом – каже пуковник Срето Малиновић, данас помоћник команданта Ваздухопловства и ПВО Војске Србије, у време рата 1999. године командант 98. лбап.
У бришућем лету над Косметом
У марту 1999. године у региону је било било је извесно да ће доћи до сукоба. Направљени су ратни планови, извиђачки „орлови” снимили су положаје ОВК на Космету, могуће циљеве. Ваздухопловци су приступили дислокацији људства и технике, авиони су склањани са аеродрома и маскирани у њиховој околини. Одлучено је да две ескадриле из пука којим је командовао Малиновић дејствују са аеродрома Лађевци и Поникве код Ужица.
– Пилоти ескадриле, која је до тада била у Батајници, тек су обучени за летење на „орловима” и пребазирани су на Поникве. Неколико сати пре почетка рата, 24. марта, био сам у Батајници која је већ била пуста. Вратио сам се на Поникве, а тек што смо распоредили људство оглашена је узбуна. Рат је почео – сећа се Малиновић.
Нападнута су оба аеродрома на којима су се налазили „орлови” .
Прве ратне ноћи писта у Лађевцима није погођена, бомбе су пале између ње и стајанке. И са писте у Пониквама могло се полетети.
– Ујутру смо кренули у напад на команде, кампове и касарне ОВК. У нашим копненим јединицама били су ваздухопловни официри за навођење, такође пилоти, док се у команди у Приштини налазио ваздухопловни официр за везу. Одлучено је да се радио-веза, због прикривености лета, користи само у крајњој нужди или ако официр на земљи процени да напад угрожава наше јединице – објашњава Малиновић.
Летело се у бришућем лету, брзином од 800 километара на сат, авиони су пратили конфигурацију терена. Групу од два или четири „орла” обично је предводила двоседа верзија ове летелице, на другом седишту седео је навигатор чији је задатак био да авионе прецизно доведе до циљева. Летови, који су представљали велико физичко напрезање за пилоте, трајали су око пола сата, па чак и 50 минута када су били у питању најудаљенији положаји ОВК према Албанији.
Б-52 уништили Лађевце и Поникве
И потпуковник Живота Ђурић (1963–1999), командант ескадриле у Лађевцима, полетео је на задатак 25. марта. Док је прелетао подручје Глоговца приметио је базу ОВК, командно место и складиште, које је уништио са две бомбе. Наставио је лет према унапред одређеном циљу и у једном тренутку, када је због конфигурације терена морао да окрене авион на бок, погођен је ватром са земље. „Орао” је, према расположивим сазнањима, под релативно малим углом ударио у земљу. Детаљи његове погибије нису да краја утврђени, претпоставља се да је погођен паљбом из тешког митраљеза и да је одмах изгубио свест због чега је авион пао без маневрисања. Сахрањен је у родном Параћину.
– Погибија потпуковника Ђурића није уздрмала борбени морал пилота, напротив. Настављено је са нападима на положаје ОВК, чиме је олакшан посао копненој војсци која је ову паравојну формацију потиснула према Албанији. Пилоти су били изложени могућој борби са противничком авијацијом, уређаји су повремено сигнализирали да се налазе у радарском снопу, али су успели да избегну нападе. После недељу дана више није било потребе за нашим ангажовањем. Највећи успех наших дејстава је да су њиховом прецизношћу потпуно дезорганизоване терористичке снаге, као и да није било дејства по цивилним објектима, нити је било такозване колатералне штете – објашњава Малиновић.
„Орлови” 98. ловачко-бомбардерског пука више нису летели, али је рат настављен даноноћним напорима да се сачувају авиони и људство. Често је коришћено ратно лукавство, на пистама су остављани расходовани авиони по којима је дејствовано. У једном тренутку, када су околна скровишта постала ризична, уместо старог насред стајанке постављен је исправан „орао”. Авиони НАТО-а нису дејствовали по њему, сматрајући да је у питању неупотребљива летелица. Писте у Лађевцима и Пониквама уништене су тек нападом тешких бомбардера Б-52, до краја рата на земљи уништена су три, а оштећено је више авиона. После Ђурића више нико из јединице није погинуо.
Нема коментара:
Постави коментар