уторак, 25. март 2014.
среда, 29. јануар 2014.
петак, 20. септембар 2013.
Зашто је одбијен споразум у Рамбујеу:
Под притиском западних центара моћи и ради отклањања војних претњи НАТО-а, Народна скупштина Републике Србије је 4. фебруара 1999. године прихватила позив за разговоре у Француској, иако је било јасно да се ради о сценарију који треба да оправда већ испланирану војну интервенцију НАТО-а. Сједињене Америчке Државе и НАТО су у Рамбујеу и Паризу поставили ултимативне захтеве које СРЈ није могла да прихвати. Ток конференције, која је почела 6. фебруара, показао је да су западни заштитници шиптарских сепаратиста и терориста чинили све да се не постигне споразум о мирном политичком решењу на Космету, а да се за то оптужи СРЈ и на њу изврши агресија. О прљавој америчкој игри у Рамбујеу, у којој није постојао пи иокушај да се постигне споразум, посведочио је лични секретар тадашњег америчког државног секретара Медлин Олбрајт, Џемс Рубин, који јс априла 2000.-те године, када је све већ било готово, признао: „Наш међународни циљ није био да постигиемо мировии договор у Рамбујеу. Стварна намера САД била је да започне рат који ће увући Европу руководећи ситуацијом на тај начин да се југословенска делегација доведе у такав положај да просто не може да потпише документ. Сви званичници који су радили на овоме, веома јасно су ставили до знања да се Срби морају учинити одговорним, како би се кренуло у војну акцију". Занимљиво је да је у шиптарској делегацији у Рамбујеу био и виши официр Обавештајне службе Републике Албаније. агент америчке обавештајне службе ЦИА.
Како су САД у Рамбујеу започеле рат против СРЈ с циљем војног запоседања Космета ради реализације својих стратешких интереса? Тројица посредника међународне заједнице - Борис Мајорски, Кристофер Хил и Волфганг Петрич су 8. фебруара делегацијама доставили план за Космет који је предвиђао да се на Космету смањи број припадника ВЈ на 1.500 људи и МУП-а Србије на 2.500 и да се наводно рас-формира ОВК. План је садржао многе елементе државпости Космета који су ишли у корист шиптарске националне заједнице а на штету осталих етничких заједница. Делегација СРЈ, која је била под сталним притиском Контакт-групе, да би отклони-ла опасност од војне агресије НАТО-а, прихватила је 11. фебруара оиште елементе које је утврдила Контакт-група, као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Космету и потписала десет иринципа Контакт-групе. Ти принципи су предвиђали висок степен аутономије, односно многе елементе државиости Космета. Ради се о следећим принципима: хитио окончање насиља и поштовање обуставе ватре; мирно решење путем дијалога; прелазни споразум (механизам за коначно решење након ирелазног периода од три године); нема једностране промене прелазног статуса, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ и суседних зе-маља; заштита права припадника свих националних заједница, слободни и поштени избори на Космету под надзором ОЕБС-а; ниједна страна неће кривично гонитн никог због кривичних дела у вези са косовским сукобом; амнестија и ослобађање по-литичких затвореника; међународно учешће и пуна сарадња страна на спровођењу споразума. Такође је било предвиђено „дефинисање јасног и дефинитивног статуса за Косово", „одржавање референдума после трогодишњег прелазног нериода" и „учешће представника НАТО-а на потписивању евентуалног споразума".
Притисак на делегацију СРЈ се, и поред очигледне намере шиптарске делегације да избегне мирно политичко решавање кризе, појачавао. Шефови дипломатија Француске и Велике Британије Ибер Ведрин и Робин Кук поручили су, 17-ог фебруара. да су „мировне снаге на Косову неопходне", а Савет НАТО-а усвојио јс оперативнн план за имплементацију мировног споразума о Косову, којим је предвиђеио размештање 28.000 војника алијансе на Космету, који су, наводно, требали да разоружају ОВК. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста одбила је да прихвати коначну верзију понуђеног плана иако је он садржао многе елементе државности Космета. На само 18 часова пред најављено закључење разговора следи нова западна превара.
Како су САД у Рамбујеу започеле рат против СРЈ с циљем војног запоседања Космета ради реализације својих стратешких интереса? Тројица посредника међународне заједнице - Борис Мајорски, Кристофер Хил и Волфганг Петрич су 8. фебруара делегацијама доставили план за Космет који је предвиђао да се на Космету смањи број припадника ВЈ на 1.500 људи и МУП-а Србије на 2.500 и да се наводно рас-формира ОВК. План је садржао многе елементе државпости Космета који су ишли у корист шиптарске националне заједнице а на штету осталих етничких заједница. Делегација СРЈ, која је била под сталним притиском Контакт-групе, да би отклони-ла опасност од војне агресије НАТО-а, прихватила је 11. фебруара оиште елементе које је утврдила Контакт-група, као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Космету и потписала десет иринципа Контакт-групе. Ти принципи су предвиђали висок степен аутономије, односно многе елементе државиости Космета. Ради се о следећим принципима: хитио окончање насиља и поштовање обуставе ватре; мирно решење путем дијалога; прелазни споразум (механизам за коначно решење након ирелазног периода од три године); нема једностране промене прелазног статуса, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ и суседних зе-маља; заштита права припадника свих националних заједница, слободни и поште-ни избори на Космету под надзором ОЕБС-а; ниједна страна неће кривично гонитн никог због кривичних дела у вези са косовским сукобом; амнестија и ослобађање по-литичких затвореника; међународно учешће и пуна сарадња страна на спровођењу споразума. Такође је било предвиђено „дефинисање јасног и дефинитивног стату-са за Косово", „одржавање референдума после трогодишњег прелазног нериода" и „учешће представника НАТО-а на потписивању евентуалног споразума".
Притисак на делегацију СРЈ се, и поред очигледне намере шиптарске делегације да избегне мирно политичко решавање кризе, појачавао. Шефови дипломатија Француске и Велике Британије Ибер Ведрин и Робин Кук поручили су, 17-ог фебруара. да су „мировне снаге на Косову неопходне", а Савет НАТО-а усвојио јс оперативнн план за имплементацију мировног споразума о Косову, којим је предвиђеио разме-штање 28.000 војника алијансе на Космету, који су, наводно, требали да разоружају ОВК. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста одбила је да прихвати коначну верзију понуђеног плана иако је он садржао многе елементе државности Космета. На само 18 часова пред најављено закључење разговора следи нова западна превара.
Нашој делегацији уручен је документ од 81 странице. У њему је било 56 страница новог текста о коме се током претходних 18 дана уопште није разговарало, нити га је одобрила Контакт-група. Радило се заправо о америчкој подвали с циљем да СРЈ не ирихвати текст и будс окривљена за неуспех разговора. Тај нови амерички текст није био доступан ни неким члановима Контакт-групе која је посредовала у разговорима. Сједињене Америчке Државе су, у оквиру тог текста, подметнуле и војни део (Статус снага за имплементацију), који је значио класичну војну окупацију целе СРЈ. Американци нису дозвољавали директан дијалог делегације СРЈ и шинтарских репаратиста. Од тог текста су се оградиле и поједине чланице Контакт-груие које су јасно поручиле да не желе да саучествују у америчкој подвали. Тај документ је по-нуђен делегацији СРЈ на потпис без могућности да о њему расправља и предложи ввентуалне измене неких његових делова.
Најпроблематичнији у том документу су елементи којима би се практично озаконила сецесија Космета, уз истовремено масовно војно присуство НАТО снага на целој територији СРЈ. Такво решење косметског проблема ултимативно је понуђено нашој државиој делегацији, при чему је унапред било срачунато да не буде прихваћено, јер су одредбе тако конципиране да их ниједно државно руководство ие би могло при-хватити, па то није урадила ни државна делегација СРЈ, највећим делом због Анекса Б, који је предвиђао да снаге на терену буду састављене искључиво од НАТО трупа које ће имати право да се нссметано крећу по целој територији Југославије. Било је ипак превише тражити од СРЈ да се потпуно одрекне свог суверенитета, као што није било никаквог разлога да трупе које долазе да надгледају имплементацију политичке транзиције на Косову, имају право да се крећу и на територији Војводине и Црне Горе. Делегација шиптарских сепаратиста није показала спремност да се одрекне независности Космета, односно референдума о независности након истека трогодишњег пе-риода, као ни да се разоружа терористичка ОВК. Такав њихов став имао је негативне последице, не само за исход преговора у Фрапцуској, већ и на дипломатску активност САД као њихових заштитника током читавог процеса индиректних преговора.
Разлози због којих југословенска делегација није могла, нити смела да потпише понуђени споразум су:
- Од Југославије је тражено да пристане иа Устав Космета у чијем стварању није учествовала и на који ии накнадно не би имала право да утиче, односно не би могла да утиче на косовске законе чак и ако су у супротности са југословенским и српским прописима (од СРЈ и Србије се тражило да свој Устав и законе прилагоде одредбама Споразума);
- Споразум је предвиђао функцију шефа имплементационе мисије који би имао право да доноси одлуке које су обавезујуће за уговорне стране. Шеф имплементаци-оне мисије био би једини и коначни тумач политичког дела Споразума, а командант међународних, одпосно НАТО снага, војног дела споразума;
- Споразум је формално обезбеђивао једнакост свих етничких заједница на Кос-мету, а истовремено је омогућавао неједнакост међу њима. Чак је предвиђао да се границе општина могу мењати, што је значило да могу бити формиране такве опш-тинске границе које обезбеђују да Шиптари буду већина;
- Посебно јс била неприхватљива одредба којом се изричито утврђује да ће се предвиђена решења примењивати три године, да би се након тога на међународном скупу донела одлука о коначном статусу Косова и то, пре свега, „на основу воље наро-да". Таквим решењем отворена је могућност да се након три године референдумом шиптарског становништва легализује отцепљење Космета;
- Косово је требало да има не само сопствену владу, скупштину и управне органе, већ и сопствени устав и законе, председника, уставни и врховни суд, судство, тужи-лаштво и сонствену полицију;
- Да би државност покрајине била доведена до краја, Споразумом је предвиђено да Косово у погледу међународних односа и своје надлежности има статус Републике утврђен чланом 7 Устава СРЈ. То је конкретно значило да би покрајина имала право да одржава међународне односе, оснива сопствена представништва у другим држа-вама, учлањује се у међународне организације и закључује међународне споразуме.
Војни део споразума који су САД подметнуле као посебан додатак Б (Статус мул-тинационалних снага за имплементацију), био је тако срочен да читав документ не буде прихватљив за СРЈ, јер јс предвиђао класичну војну окупацију у земљи. Тим додатком Б, поред осталог, предвиђено је:
- Да се комплетне војне и полицијске сиаге СРЈ и Србије повуку са Космета, изу-зев 1.500 војника и 75 полицајаца, који би обезбеђивали државну границу према другим земљама. Тај број снага безбедности је, реално гледано, недовољан, не само за обезбеђење веома осетљиве југословенско-албанске границс већ и за спречавање најобичнијег шверца;
- Да се са Косова повуче и комплетна војна техника, не само тенкови, топови и друго тешко наоружање, већ и сва дефанзивна средства, укључујући радаре, лансере ракета земља ваздух који се користе са рамена и др.
- Да гарант спровођења споразума на Космету буду трупе НАТО-а чији макси-малан број није ограничен, што значи да би могао, по потреби, да се неограничено повећава;
- Да у саставу међународних војних снага могу бити и друге државс (нечланице НАТО-а) о чему аугономно одлучује сам НАТО, који са тим трећим земљама склапа и одговарајући споразум без икаквог консултовања са СРЈ о томе да ли су јединице тих трећих земаља за њу прихватљиве;
- Да међународне снаге (трупе НАТО-а) контролишу и регулиигу копнени саоб-раћај на Космету и ваздушни простор изнад покрајине, на чак и ваздушни простор 25 км изван Космета у дубину територије Југославије, при чему је ваздухопловима Југославије забрањен улазак у тај ваздушни простор без посебне дозволе надлежпог команданта НАТО-а;
- Да снаге НАТО-а могу да предузимају све акције које нађу за сходно, укључујући и примену оружане силе;
- Да снаге НАТО-а неће бити одговорне ни за какву штету коју својим активнос-тима могу да проузрокујујавној или приватној имовини;
- Да снаге НАТО-а имају посебан статус који је прецизиран војним анексом Б којим је, поред осталог, предвиђено:
1. Да ће припадници НАТО-а уживати имунитет од грађанске, управне, кривичне и прекршајне јурисдикције Југославије и од сваке врсте хапшења и истражног поступка од стране југословенских власти, што јасно значи да би војницима алијансе било дозвољено да раде шта хоће односно да се понашају као права окупациопа војс-ка, а да за кршење закона не одговарају;
2. Даће припадници НАТО-а имати пуну слободу неометаног и неограниченог кретања својим возилима, бродовима и авионима у Савезној Републици Југославији (дакле, на целој територији СРЈ а не само на Космету), укључујући право на, постављање логора, одржавање маневара и право на употребу читавих региона или инсталација за потребе снабдевања, вежби или операција;
3- Да је Југославија дужна да кретању особља, возила, бродова и авиона НАТО-а да приоритет и да за то не захтева од алијансе никакву одштету, у виду царина, такси и др.
Када се наведена решења пажљиво анализирају, лако је увидети да се од СРЈ тражило да се фактички одрекне свог суверенитета на делу сопствене територије (Космет) и омогући стварање на том подручју нове државе, а да истовремено прихвати страну војну окупацију целе своје територије, тј. призна потпуну војну капитулацију. Стављањем целе земље у фактичку окупацију гарантовање територијалног суверенитета и интегритета СРЈ били би беспредметни, односно мртво слово на папиру. Прљаву америчку игру у Рамбујеу разоткрио је, средином фебруара 2007 године у Хашком трибуналу, норвешки дипломата Кнут Волебек, који је, као председавајући ОЕБС-а, преговарао с властима у Београду о Космету. Волебек јс посведочио у Хашком трибуналу да се у фебруару 1999- године, противио прекиду преговора у Рамбујеу у тренутку када је српска страна прихватила, а албанска одбацила политички споразум о Косову. „Погрешно је тврдити да Срби нису прихватили извесно политичко решење у Рамбујеу. Они су прво прихватили политички део споразума, Албанци су то одбили, а онда су председавајући дали две недеље паузе, што је било противио логици... После тога Срби су променили став и пзненада одбили оно што су већ били прихватили", рекао је Волебек. Пошто му је судија Бономи предочио тврдњу одбране да су Американци, после паузе, у последњем тренутку у нацрт споразума убацили за српску страну неприхватљив анекс о снагама НАТО-а на Косову и да је то довело до бомбардовања СРЈ, Волебек је дипломатски узвратио: „О томе морате питати Американце". Да понуђени споразум СРЈ није ни-како могла да прихвати потврдио је и сам амерички председник Клинтон. Наиме, по сведочењу америчког аналитичара Обрада Кесића пред Хашким трибуналом сре-лином 2007- године, Клинтон је делегацији Американаца српског порекла коју је 14. априла док је НАТО бомбардовао СРЈ, примио у Белој кући рекао да је стављајући се у Милошевићев положај, видео да је одредба о референдуму о независности Косова из предлога споразума у Рамбујеу вероватно отишла предалеко... „Казао нам је да ни он, да је био на Милошевићевом месту, вероватно не би потписао тај споразум", изјавио је Кесић.
Преговори у Рамбујеу су завршени неуспехом 23. фебруара, наставак је одложен за 15. март у Паризу. Тронедељни прекид преговора искоришћен је за дип-ломатске активности које су биле усмерене на то да СРЈ, под војним и политичким претњама капитулира пред сепаратистима и терористима и прихвати споразум из Рамбујеа који је заправо био непостојећи споразум, с обзиром да је Нацрт споразу-ма садржавао текст који није одобрен од стране Контакт-групе и којим би се наша земља одрекла Космета. Паралелно је вођена брутална светска медијска кампања да би јавпост па Западу била убеђена да је потребна војна интервенција против СРЈ како би се, наводио, спречило дестабилизовање Балкана. У стварности, Запад је штитио, подржавао и помагао оне који су заиста дестабилизовали СРЈ али и Балкан шиптарске сепаратисте и терористе.
Настављајући с подршком терористичкој ОВК, 25. фебруара на приштинском аеродрому шеф Косметске верификационе мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер дочекао је чланове ОВК - Хашима Тачија, Јакупа Краснићија, Рама Бују и друге који су се вратили из Рамбујеа и потом их отпратио до њихове базе у Драгобиљу код Малишева. У наредних десетак дана шиптарски терористи су дневно чинили по два-три злочина, убиства и кидиаповања. Злостављали су цивиле и нападали полицију и војску.
Упркос томе, верификатори нису ништа предузели да их зауставе у неделима већ су их у сталним контактима са вођама терориста директно подстицали да истрају у примени насиља. Ефикасан начин иритиска на СРЈ и обмањивања светске јавности било је и стално наговештавање пролећне „хуманитарне катастрофе" и изражавањс наводног страха од могуће „реке избеглица са Косова", ако не буде посгигнут миро-вни споразум. Вилијам Вокер се 25. фебруара 1999- године у Драгобиљу састао са једним од вођа терориста, Сокољом Башотом. Том приликом су закључили да „до наставка разговора о Косову постоји опасност од ескалације сукоба", али нису ни реч проговорили о свакодневним злочинима и акцијама терористичке ОВК. На том сас-танку, заправо, Вокер је са терористима договарао стратегију заједничког деловања против СРЈ.
Настојећи да косметску кризу што више заоштре и удаље од мирног поли-тичког решења, у договору са својим сиољним заштитницима (превасходно САД). шиптарски терористи су интензивирали бруталне акције насиља. Само од почетка 1999- До средине марта исте године, терористи ОВК извршили су 559 напада, од чега 322 на припаднике полиције, а 237 на цивиле. Том приликом убијена су 104 цивила (од тога 78 Шиптара), док је 156 цивила рањено (од тога 71 теже). Истовремено. убијено је 20 полицајаца а рањено 97 (од тога 46 теже). Поред тога, ОВК је отела 57 цивила (од тога 37 Шиптара), од којих је 13 убијено, шест је успело да побегне, 22 пуштено на слободу, док је судбина 1б отетих непозната. Крајем фебруара, терористичка ОВК се, уз помоћ верификационе мисије ОЕБС-а, НАТО-а и Албаније, потпуно опоравила, реорганизовала, и у својим саставима имала 25.000 људи.
И поред евидентног терористичког насиља, Запад је притисак и даље вршио само на СРЈ, којој је упућивао све теже војне претње. Шеф немачке дипломатије Јошка Фишер је 14. марта „изјавио да пе треба искључити могућност НАТО бомбар-довања СРЈ", јер у супротном, наводно, прети опасност од избијања свеопштег рата на Космету, те да, према плановима НАТО-а, мировну мисију на Космету треба да чини око 2б.ооо војника. То је јасно указивало на крајње намере НАТО-а према СРЈ. Фишер је одбио било какву могућност „поновног преговарања и отварања резултата из Рамбујеа". Рекао је да „постоји нацрт споразума о аутономији који је веома из-балансиран", јер је тим документом „предвиђена суштинска аутопомија, али и да Косово остане унутар Србије". У вези са предстојећим разговорима у Паризу Фишер је упозорио да „никакав споразум о Косову није могућ без међународне војне кон-троле у његовој примени и то под руководством снага НАТО-а". Такође је рекао да „Албанци не би потписали споразум, уколико се његова имилементација не повери међународним снагама".
Друга рунда разговора о Космету почела је у Паризу 15. марта. Поновила се ситу-ација из Рамбујеа. Ултимативним захтевима од СРЈ се тражило да потпише споразум из Рамбујеа. Шеф делегације шиптарских сепаратиста и терориста Хашим Тачи је изјавио да је његова делегација спремна да прихвати споразум. Државна делегација СРЈ је 15. марта доставила примедбе на споразум и своје предлоге у писаној фор-ми. Трећег даиа разговора копредседници и посредници у разговорима поновили су став да се споразум из Рамбујеа више не може мењати, него само „технички прила-гођавати", захтевали су од делегације СРЈ да се разговор води само о спровођењу (о цивилном и војном страном присуству) још непостојећег споразума и обавестили су нашу делегацију да је делегација „косметских Албанаца" одбила предлог југословен-ске делегације за директан разговор. Нови ултиматум поставио је аустријски амбасадор Петрич, рекавши да је за преговоре о Космету у Паризу преостало још неколико сати и да, наводно, делегација СРЈ одбија да прихвати предложени нацрт споразума. .Лриближавамо се последњем моменту. У питању су само сати, колико ће још бити на располагању за преговоре и разговоре о споразуму", запретио је Петрич. Четвргог дана разговора, 18. 03. 1999-те године, у центру „Клебер" догодила се невероватна превара. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста потписала је „споразум о решењу проблема на Косову". Са стране преговарача потпис су ставили амбасадори Христофер Хил (САД) и Волфганг Петрич (Европска унија). Борис Мајорски, амба-садор Русије, одбио је да стави потпис на такав споразум. Дакле, потписан је „спора-тум" о којем никад није расправљано, нити га је усвојила Контакт-група у целини, ни у Рамбујеу, а ни у Паризу.
Током 19. и 20. марта фарса из Париза се наставила на Космету. Наиме, припад-аици Мисије ОЕБС-а за верификацију напустили су Космет. Евакуација 1.381 члана Мисије протекла је без икаквих проблема, изјавио је 20. марта ујутро Вокер на граничном прелазу између СРЈ и Македоније. Југословенски гранични службеници су верификаторима, при изласку, поништавали визе, што је Вокер прокоментарисао речима: „Војницима НАТО-а неће бити потребне визе када буду долазили на Косово". Пре одласка са Космета, Мисија ОЕБС-а сачинила је збирну карту свих локација Приштинског корпуса, до које су успели да дођу припадници органа безбедности, па су сви састави Приштинског корпуса премештени непосредно пред бомбардовање са означених локација. Истовремено, чланови Мисије су дали конкретне задатке гвојим агеитима које су оставили на Космету, али су они, такође, били врло брзо откривени од стране органа безбедности Приштинског корпуса. Са Мисијом ОЕБС-а са Космета је отишао и велики број оперативних веза (шпијуна) органа безбеднос-ти Приштинског корпуса. Они су, међутим, из иностранства наставили да органима безбедности Приштинског корпуса достављају податке који су битни за одбрану од агресије НАТО-а. Може се закључити да је Мисија ОЕБС-а успешно завршила свој лрави (прикривепи) задатак - спасила је и из пепела подигла терористичку ОВК, спречила мирно решење кризе и отворила врата војној интервенцији НАТО-а.
Копредседници разговора у Паризу, Ибер Ведрин и Робин Кук, саопштили су 19-ог марта да су после консултација са партнерима у Контакт-групи оценили да нема сврхе да се разговори даље продужавају, односно да се преговори одлажу. Може се закључити да је суштииа преговора у Паризу невиђена превара и мноштво фалсификата. I (Циљ те фарсе од преговора био је да се разместе трупе НАТО-а на Космету уз дозволу СРЈ. С обзиром да је пропао такав покушај, НАТО је добио какав-такав алиби за агресију на СРЈ. Цинизам и праве намере НАТО-а разоткривене су у тексту саопштења копредседавајућих Ведрина и Кука у вези са окончањем разговора од 19- марта:
1. Споразум из Рамбујеа представља једино мирно решење за проблем Косова;
2. Косовска делегација је у Паризу искористила ту прилику и својим потписом се обавезала на споразуме у целини;
3. Југословенска делегација не само да није искористила прилику, већ је покушала да поново оспори Споразум из Рамбујеа;
4. Зато смо, након консултација са нашим партнерима у Контакт-групи (Немачком, Италијом, Руском Федерацијом, САД, Европском унијом, председавајућим ОЕБС-а) дошли до закључка да нема сврхе да се разговори даље продужавају. Преговори се одлажу. Разговори се неће наставити, осим ако се Срби ие изјасне да прихватају Споразум;
5. Одмах ћемо започети консултације са нашим партнерима и савезницима како бисмо били спремни да делујемо. Бићемо у контакту са генералним секретаром НАТО-а. Од председавајућег ОЕБС-а тражимо да предузме све одговарајуће мере за безбедност Косовске верификационе мисије. Контакт-група ће се и даље бавити овим питањима.
6. Озбиљно унозоравамо власти у Београду да не предузимају никакву војну офанзиву на терену, да ни на који начин не спречавају кретања и активности верификатора, што би представљало кршење преузетих обавеза. Такво кршење би иза-звало најозбиљније последице.
У саопштењу Владе Републике Србије од 19-ог марта каже се: „Албанско-амерички покушај одвајања дела наше територије представља незабележено кршење свих важећих међународних норми и морала. Јасна је и отворена намера да се уз помоћ страних трупа, стварањем државе у држави, створе услови за отцепљење јужне српске покрајине и распарчавање Србије и Југославије".
Под притиском западних центара моћи и ради отклањања војних претњи НАТО-а, Народна скупштина Републике Србије је 4. фебруара 1999. године прихватила позив за разговоре у Француској, иако је било јасно да се ради о сценарију који треба да оправда већ испланирану војну интервенцију НАТО-а. Сједињене Америчке Државе и НАТО су у Рамбујеу и Паризу поставили ултимативне захтеве које СРЈ није могла да прихвати. Ток конференције, која је почела 6. фебруара, показао је да су западни заштитници шиптарских сепаратиста и терориста чинили све да се не постигне споразум о мирном политичком решењу на Космету, а да се за то оптужи СРЈ и на њу изврши агресија. О прљавој америчкој игри у Рамбујеу, у којој није постојао пи иокушај да се постигне споразум, посведочио је лични секретар тадашњег америчког државног секретара Медлин Олбрајт, Џемс Рубин, који јс априла 2000.-те године, када је све већ било готово, признао: „Наш међународни циљ није био да постигиемо мировии договор у Рамбујеу. Стварна намера САД била је да започне рат који ће увући Европу руководећи ситуацијом на тај начин да се југословенска делегација доведе у такав положај да просто не може да потпише документ. Сви званичници који су радили на овоме, веома јасно су ставили до знања да се Срби морају учинити одговорним, како би се кренуло у војну акцију". Занимљиво је да је у шиптарској делегацији у Рамбујеу био и виши официр Обавештајне службе Републике Албаније. агент америчке обавештајне службе ЦИА.
Како су САД у Рамбујеу започеле рат против СРЈ с циљем војног запоседања Космета ради реализације својих стратешких интереса? Тројица посредника међународне заједнице - Борис Мајорски, Кристофер Хил и Волфганг Петрич су 8. фебруара делегацијама доставили план за Космет који је предвиђао да се на Космету смањи број припадника ВЈ на 1.500 људи и МУП-а Србије на 2.500 и да се наводно рас-формира ОВК. План је садржао многе елементе државпости Космета који су ишли у корист шиптарске националне заједнице а на штету осталих етничких заједница. Делегација СРЈ, која је била под сталним притиском Контакт-групе, да би отклони-ла опасност од војне агресије НАТО-а, прихватила је 11. фебруара оиште елементе које је утврдила Контакт-група, као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Космету и потписала десет иринципа Контакт-групе. Ти принципи су предвиђали висок степен аутономије, односно многе елементе државиости Космета. Ради се о следећим принципима: хитио окончање насиља и поштовање обуставе ватре; мирно решење путем дијалога; прелазни споразум (механизам за коначно решење након ирелазног периода од три године); нема једностране промене прелазног статуса, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ и суседних зе-маља; заштита права припадника свих националних заједница, слободни и поштени избори на Космету под надзором ОЕБС-а; ниједна страна неће кривично гонитн никог због кривичних дела у вези са косовским сукобом; амнестија и ослобађање по-литичких затвореника; међународно учешће и пуна сарадња страна на спровођењу споразума. Такође је било предвиђено „дефинисање јасног и дефинитивног статуса за Косово", „одржавање референдума после трогодишњег прелазног нериода" и „учешће представника НАТО-а на потписивању евентуалног споразума".
Притисак на делегацију СРЈ се, и поред очигледне намере шиптарске делегације да избегне мирно политичко решавање кризе, појачавао. Шефови дипломатија Француске и Велике Британије Ибер Ведрин и Робин Кук поручили су, 17-ог фебруара. да су „мировне снаге на Косову неопходне", а Савет НАТО-а усвојио јс оперативнн план за имплементацију мировног споразума о Косову, којим је предвиђеио размештање 28.000 војника алијансе на Космету, који су, наводно, требали да разоружају ОВК. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста одбила је да прихвати коначну верзију понуђеног плана иако је он садржао многе елементе државности Космета. На само 18 часова пред најављено закључење разговора следи нова западна превара.
Како су САД у Рамбујеу започеле рат против СРЈ с циљем војног запоседања Космета ради реализације својих стратешких интереса? Тројица посредника међународне заједнице - Борис Мајорски, Кристофер Хил и Волфганг Петрич су 8. фебруара делегацијама доставили план за Космет који је предвиђао да се на Космету смањи број припадника ВЈ на 1.500 људи и МУП-а Србије на 2.500 и да се наводно рас-формира ОВК. План је садржао многе елементе државпости Космета који су ишли у корист шиптарске националне заједнице а на штету осталих етничких заједница. Делегација СРЈ, која је била под сталним притиском Контакт-групе, да би отклони-ла опасност од војне агресије НАТО-а, прихватила је 11. фебруара оиште елементе које је утврдила Контакт-група, као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Космету и потписала десет иринципа Контакт-групе. Ти принципи су предвиђали висок степен аутономије, односно многе елементе државиости Космета. Ради се о следећим принципима: хитио окончање насиља и поштовање обуставе ватре; мирно решење путем дијалога; прелазни споразум (механизам за коначно решење након ирелазног периода од три године); нема једностране промене прелазног статуса, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ и суседних зе-маља; заштита права припадника свих националних заједница, слободни и поште-ни избори на Космету под надзором ОЕБС-а; ниједна страна неће кривично гонитн никог због кривичних дела у вези са косовским сукобом; амнестија и ослобађање по-литичких затвореника; међународно учешће и пуна сарадња страна на спровођењу споразума. Такође је било предвиђено „дефинисање јасног и дефинитивног стату-са за Косово", „одржавање референдума после трогодишњег прелазног нериода" и „учешће представника НАТО-а на потписивању евентуалног споразума".
Притисак на делегацију СРЈ се, и поред очигледне намере шиптарске делегације да избегне мирно политичко решавање кризе, појачавао. Шефови дипломатија Француске и Велике Британије Ибер Ведрин и Робин Кук поручили су, 17-ог фебруара. да су „мировне снаге на Косову неопходне", а Савет НАТО-а усвојио јс оперативнн план за имплементацију мировног споразума о Косову, којим је предвиђеио разме-штање 28.000 војника алијансе на Космету, који су, наводно, требали да разоружају ОВК. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста одбила је да прихвати коначну верзију понуђеног плана иако је он садржао многе елементе државности Космета. На само 18 часова пред најављено закључење разговора следи нова западна превара.
Нашој делегацији уручен је документ од 81 странице. У њему је било 56 страница новог текста о коме се током претходних 18 дана уопште није разговарало, нити га је одобрила Контакт-група. Радило се заправо о америчкој подвали с циљем да СРЈ не ирихвати текст и будс окривљена за неуспех разговора. Тај нови амерички текст није био доступан ни неким члановима Контакт-групе која је посредовала у разговорима. Сједињене Америчке Државе су, у оквиру тог текста, подметнуле и војни део (Статус снага за имплементацију), који је значио класичну војну окупацију целе СРЈ. Американци нису дозвољавали директан дијалог делегације СРЈ и шинтарских репаратиста. Од тог текста су се оградиле и поједине чланице Контакт-груие које су јасно поручиле да не желе да саучествују у америчкој подвали. Тај документ је по-нуђен делегацији СРЈ на потпис без могућности да о њему расправља и предложи ввентуалне измене неких његових делова.
Најпроблематичнији у том документу су елементи којима би се практично озаконила сецесија Космета, уз истовремено масовно војно присуство НАТО снага на целој територији СРЈ. Такво решење косметског проблема ултимативно је понуђено нашој државиој делегацији, при чему је унапред било срачунато да не буде прихваћено, јер су одредбе тако конципиране да их ниједно државно руководство ие би могло при-хватити, па то није урадила ни државна делегација СРЈ, највећим делом због Анекса Б, који је предвиђао да снаге на терену буду састављене искључиво од НАТО трупа које ће имати право да се нссметано крећу по целој територији Југославије. Било је ипак превише тражити од СРЈ да се потпуно одрекне свог суверенитета, као што није било никаквог разлога да трупе које долазе да надгледају имплементацију политичке транзиције на Косову, имају право да се крећу и на територији Војводине и Црне Горе. Делегација шиптарских сепаратиста није показала спремност да се одрекне независности Космета, односно референдума о независности након истека трогодишњег пе-риода, као ни да се разоружа терористичка ОВК. Такав њихов став имао је негативне последице, не само за исход преговора у Фрапцуској, већ и на дипломатску активност САД као њихових заштитника током читавог процеса индиректних преговора.
Разлози због којих југословенска делегација није могла, нити смела да потпише понуђени споразум су:
- Од Југославије је тражено да пристане иа Устав Космета у чијем стварању није учествовала и на који ии накнадно не би имала право да утиче, односно не би могла да утиче на косовске законе чак и ако су у супротности са југословенским и српским прописима (од СРЈ и Србије се тражило да свој Устав и законе прилагоде одредбама Споразума);
- Споразум је предвиђао функцију шефа имплементационе мисије који би имао право да доноси одлуке које су обавезујуће за уговорне стране. Шеф имплементаци-оне мисије био би једини и коначни тумач политичког дела Споразума, а командант међународних, одпосно НАТО снага, војног дела споразума;
- Споразум је формално обезбеђивао једнакост свих етничких заједница на Кос-мету, а истовремено је омогућавао неједнакост међу њима. Чак је предвиђао да се границе општина могу мењати, што је значило да могу бити формиране такве опш-тинске границе које обезбеђују да Шиптари буду већина;
- Посебно јс била неприхватљива одредба којом се изричито утврђује да ће се предвиђена решења примењивати три године, да би се након тога на међународном скупу донела одлука о коначном статусу Косова и то, пре свега, „на основу воље наро-да". Таквим решењем отворена је могућност да се након три године референдумом шиптарског становништва легализује отцепљење Космета;
- Косово је требало да има не само сопствену владу, скупштину и управне органе, већ и сопствени устав и законе, председника, уставни и врховни суд, судство, тужи-лаштво и сонствену полицију;
- Да би државност покрајине била доведена до краја, Споразумом је предвиђено да Косово у погледу међународних односа и своје надлежности има статус Републике утврђен чланом 7 Устава СРЈ. То је конкретно значило да би покрајина имала право да одржава међународне односе, оснива сопствена представништва у другим држа-вама, учлањује се у међународне организације и закључује међународне споразуме.
Војни део споразума који су САД подметнуле као посебан додатак Б (Статус мул-тинационалних снага за имплементацију), био је тако срочен да читав документ не буде прихватљив за СРЈ, јер јс предвиђао класичну војну окупацију у земљи. Тим додатком Б, поред осталог, предвиђено је:
- Да се комплетне војне и полицијске сиаге СРЈ и Србије повуку са Космета, изу-зев 1.500 војника и 75 полицајаца, који би обезбеђивали државну границу према другим земљама. Тај број снага безбедности је, реално гледано, недовољан, не само за обезбеђење веома осетљиве југословенско-албанске границс већ и за спречавање најобичнијег шверца;
- Да се са Косова повуче и комплетна војна техника, не само тенкови, топови и друго тешко наоружање, већ и сва дефанзивна средства, укључујући радаре, лансере ракета земља ваздух који се користе са рамена и др.
- Да гарант спровођења споразума на Космету буду трупе НАТО-а чији макси-малан број није ограничен, што значи да би могао, по потреби, да се неограничено повећава;
- Да у саставу међународних војних снага могу бити и друге државс (нечланице НАТО-а) о чему аугономно одлучује сам НАТО, који са тим трећим земљама склапа и одговарајући споразум без икаквог консултовања са СРЈ о томе да ли су јединице тих трећих земаља за њу прихватљиве;
- Да међународне снаге (трупе НАТО-а) контролишу и регулиигу копнени саоб-раћај на Космету и ваздушни простор изнад покрајине, на чак и ваздушни простор 25 км изван Космета у дубину територије Југославије, при чему је ваздухопловима Југославије забрањен улазак у тај ваздушни простор без посебне дозволе надлежпог команданта НАТО-а;
- Да снаге НАТО-а могу да предузимају све акције које нађу за сходно, укључујући и примену оружане силе;
- Да снаге НАТО-а неће бити одговорне ни за какву штету коју својим активнос-тима могу да проузрокујујавној или приватној имовини;
- Да снаге НАТО-а имају посебан статус који је прецизиран војним анексом Б којим је, поред осталог, предвиђено:
1. Да ће припадници НАТО-а уживати имунитет од грађанске, управне, кривичне и прекршајне јурисдикције Југославије и од сваке врсте хапшења и истражног поступка од стране југословенских власти, што јасно значи да би војницима алијансе било дозвољено да раде шта хоће односно да се понашају као права окупациопа војс-ка, а да за кршење закона не одговарају;
2. Даће припадници НАТО-а имати пуну слободу неометаног и неограниченог кретања својим возилима, бродовима и авионима у Савезној Републици Југославији (дакле, на целој територији СРЈ а не само на Космету), укључујући право на, постављање логора, одржавање маневара и право на употребу читавих региона или инсталација за потребе снабдевања, вежби или операција;
3- Да је Југославија дужна да кретању особља, возила, бродова и авиона НАТО-а да приоритет и да за то не захтева од алијансе никакву одштету, у виду царина, такси и др.
Када се наведена решења пажљиво анализирају, лако је увидети да се од СРЈ тражило да се фактички одрекне свог суверенитета на делу сопствене територије (Космет) и омогући стварање на том подручју нове државе, а да истовремено прихвати страну војну окупацију целе своје територије, тј. призна потпуну војну капитулацију. Стављањем целе земље у фактичку окупацију гарантовање територијалног суверенитета и интегритета СРЈ били би беспредметни, односно мртво слово на папиру. Прљаву америчку игру у Рамбујеу разоткрио је, средином фебруара 2007 године у Хашком трибуналу, норвешки дипломата Кнут Волебек, који је, као председавајући ОЕБС-а, преговарао с властима у Београду о Космету. Волебек јс посведочио у Хашком трибуналу да се у фебруару 1999- године, противио прекиду преговора у Рамбујеу у тренутку када је српска страна прихватила, а албанска одбацила политички споразум о Косову. „Погрешно је тврдити да Срби нису прихватили извесно политичко решење у Рамбујеу. Они су прво прихватили политички део споразума, Албанци су то одбили, а онда су председавајући дали две недеље паузе, што је било противио логици... После тога Срби су променили став и пзненада одбили оно што су већ били прихватили", рекао је Волебек. Пошто му је судија Бономи предочио тврдњу одбране да су Американци, после паузе, у последњем тренутку у нацрт споразума убацили за српску страну неприхватљив анекс о снагама НАТО-а на Косову и да је то довело до бомбардовања СРЈ, Волебек је дипломатски узвратио: „О томе морате питати Американце". Да понуђени споразум СРЈ није ни-како могла да прихвати потврдио је и сам амерички председник Клинтон. Наиме, по сведочењу америчког аналитичара Обрада Кесића пред Хашким трибуналом сре-лином 2007- године, Клинтон је делегацији Американаца српског порекла коју је 14. априла док је НАТО бомбардовао СРЈ, примио у Белој кући рекао да је стављајући се у Милошевићев положај, видео да је одредба о референдуму о независности Косова из предлога споразума у Рамбујеу вероватно отишла предалеко... „Казао нам је да ни он, да је био на Милошевићевом месту, вероватно не би потписао тај споразум", изјавио је Кесић.
Преговори у Рамбујеу су завршени неуспехом 23. фебруара, наставак је одложен за 15. март у Паризу. Тронедељни прекид преговора искоришћен је за дип-ломатске активности које су биле усмерене на то да СРЈ, под војним и политичким претњама капитулира пред сепаратистима и терористима и прихвати споразум из Рамбујеа који је заправо био непостојећи споразум, с обзиром да је Нацрт споразу-ма садржавао текст који није одобрен од стране Контакт-групе и којим би се наша земља одрекла Космета. Паралелно је вођена брутална светска медијска кампања да би јавпост па Западу била убеђена да је потребна војна интервенција против СРЈ како би се, наводио, спречило дестабилизовање Балкана. У стварности, Запад је штитио, подржавао и помагао оне који су заиста дестабилизовали СРЈ али и Балкан шиптарске сепаратисте и терористе.
Настављајући с подршком терористичкој ОВК, 25. фебруара на приштинском аеродрому шеф Косметске верификационе мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер дочекао је чланове ОВК - Хашима Тачија, Јакупа Краснићија, Рама Бују и друге који су се вратили из Рамбујеа и потом их отпратио до њихове базе у Драгобиљу код Малишева. У наредних десетак дана шиптарски терористи су дневно чинили по два-три злочина, убиства и кидиаповања. Злостављали су цивиле и нападали полицију и војску.
Упркос томе, верификатори нису ништа предузели да их зауставе у неделима већ су их у сталним контактима са вођама терориста директно подстицали да истрају у примени насиља. Ефикасан начин иритиска на СРЈ и обмањивања светске јавности било је и стално наговештавање пролећне „хуманитарне катастрофе" и изражавањс наводног страха од могуће „реке избеглица са Косова", ако не буде посгигнут миро-вни споразум. Вилијам Вокер се 25. фебруара 1999- године у Драгобиљу састао са једним од вођа терориста, Сокољом Башотом. Том приликом су закључили да „до наставка разговора о Косову постоји опасност од ескалације сукоба", али нису ни реч проговорили о свакодневним злочинима и акцијама терористичке ОВК. На том сас-танку, заправо, Вокер је са терористима договарао стратегију заједничког деловања против СРЈ.
Настојећи да косметску кризу што више заоштре и удаље од мирног поли-тичког решења, у договору са својим сиољним заштитницима (превасходно САД). шиптарски терористи су интензивирали бруталне акције насиља. Само од почетка 1999- До средине марта исте године, терористи ОВК извршили су 559 напада, од чега 322 на припаднике полиције, а 237 на цивиле. Том приликом убијена су 104 цивила (од тога 78 Шиптара), док је 156 цивила рањено (од тога 71 теже). Истовремено. убијено је 20 полицајаца а рањено 97 (од тога 46 теже). Поред тога, ОВК је отела 57 цивила (од тога 37 Шиптара), од којих је 13 убијено, шест је успело да побегне, 22 пуштено на слободу, док је судбина 1б отетих непозната. Крајем фебруара, терористичка ОВК се, уз помоћ верификационе мисије ОЕБС-а, НАТО-а и Албаније, потпуно опоравила, реорганизовала, и у својим саставима имала 25.000 људи.
И поред евидентног терористичког насиља, Запад је притисак и даље вршио само на СРЈ, којој је упућивао све теже војне претње. Шеф немачке дипломатије Јошка Фишер је 14. марта „изјавио да пе треба искључити могућност НАТО бомбар-довања СРЈ", јер у супротном, наводно, прети опасност од избијања свеопштег рата на Космету, те да, према плановима НАТО-а, мировну мисију на Космету треба да чини око 2б.ооо војника. То је јасно указивало на крајње намере НАТО-а према СРЈ. Фишер је одбио било какву могућност „поновног преговарања и отварања резултата из Рамбујеа". Рекао је да „постоји нацрт споразума о аутономији који је веома из-балансиран", јер је тим документом „предвиђена суштинска аутопомија, али и да Косово остане унутар Србије". У вези са предстојећим разговорима у Паризу Фишер је упозорио да „никакав споразум о Косову није могућ без међународне војне кон-троле у његовој примени и то под руководством снага НАТО-а". Такође је рекао да „Албанци не би потписали споразум, уколико се његова имилементација не повери међународним снагама".
Друга рунда разговора о Космету почела је у Паризу 15. марта. Поновила се ситу-ација из Рамбујеа. Ултимативним захтевима од СРЈ се тражило да потпише споразум из Рамбујеа. Шеф делегације шиптарских сепаратиста и терориста Хашим Тачи је изјавио да је његова делегација спремна да прихвати споразум. Државна делегација СРЈ је 15. марта доставила примедбе на споразум и своје предлоге у писаној фор-ми. Трећег даиа разговора копредседници и посредници у разговорима поновили су став да се споразум из Рамбујеа више не може мењати, него само „технички прила-гођавати", захтевали су од делегације СРЈ да се разговор води само о спровођењу (о цивилном и војном страном присуству) још непостојећег споразума и обавестили су нашу делегацију да је делегација „косметских Албанаца" одбила предлог југословен-ске делегације за директан разговор. Нови ултиматум поставио је аустријски амбасадор Петрич, рекавши да је за преговоре о Космету у Паризу преостало још неколико сати и да, наводно, делегација СРЈ одбија да прихвати предложени нацрт споразума. .Лриближавамо се последњем моменту. У питању су само сати, колико ће још бити на располагању за преговоре и разговоре о споразуму", запретио је Петрич. Четвргог дана разговора, 18. 03. 1999-те године, у центру „Клебер" догодила се невероватна превара. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста потписала је „споразум о решењу проблема на Косову". Са стране преговарача потпис су ставили амбасадори Христофер Хил (САД) и Волфганг Петрич (Европска унија). Борис Мајорски, амба-садор Русије, одбио је да стави потпис на такав споразум. Дакле, потписан је „спора-тум" о којем никад није расправљано, нити га је усвојила Контакт-група у целини, ни у Рамбујеу, а ни у Паризу.
Током 19. и 20. марта фарса из Париза се наставила на Космету. Наиме, припад-аици Мисије ОЕБС-а за верификацију напустили су Космет. Евакуација 1.381 члана Мисије протекла је без икаквих проблема, изјавио је 20. марта ујутро Вокер на граничном прелазу између СРЈ и Македоније. Југословенски гранични службеници су верификаторима, при изласку, поништавали визе, што је Вокер прокоментарисао речима: „Војницима НАТО-а неће бити потребне визе када буду долазили на Косово". Пре одласка са Космета, Мисија ОЕБС-а сачинила је збирну карту свих локација Приштинског корпуса, до које су успели да дођу припадници органа безбедности, па су сви састави Приштинског корпуса премештени непосредно пред бомбардовање са означених локација. Истовремено, чланови Мисије су дали конкретне задатке гвојим агеитима које су оставили на Космету, али су они, такође, били врло брзо откривени од стране органа безбедности Приштинског корпуса. Са Мисијом ОЕБС-а са Космета је отишао и велики број оперативних веза (шпијуна) органа безбеднос-ти Приштинског корпуса. Они су, међутим, из иностранства наставили да органима безбедности Приштинског корпуса достављају податке који су битни за одбрану од агресије НАТО-а. Може се закључити да је Мисија ОЕБС-а успешно завршила свој лрави (прикривепи) задатак - спасила је и из пепела подигла терористичку ОВК, спречила мирно решење кризе и отворила врата војној интервенцији НАТО-а.
Копредседници разговора у Паризу, Ибер Ведрин и Робин Кук, саопштили су 19-ог марта да су после консултација са партнерима у Контакт-групи оценили да нема сврхе да се разговори даље продужавају, односно да се преговори одлажу. Може се закључити да је суштииа преговора у Паризу невиђена превара и мноштво фалсификата. I (Циљ те фарсе од преговора био је да се разместе трупе НАТО-а на Космету уз дозволу СРЈ. С обзиром да је пропао такав покушај, НАТО је добио какав-такав алиби за агресију на СРЈ. Цинизам и праве намере НАТО-а разоткривене су у тексту саопштења копредседавајућих Ведрина и Кука у вези са окончањем разговора од 19- марта:
1. Споразум из Рамбујеа представља једино мирно решење за проблем Косова;
2. Косовска делегација је у Паризу искористила ту прилику и својим потписом се обавезала на споразуме у целини;
3. Југословенска делегација не само да није искористила прилику, већ је покушала да поново оспори Споразум из Рамбујеа;
4. Зато смо, након консултација са нашим партнерима у Контакт-групи (Немачком, Италијом, Руском Федерацијом, САД, Европском унијом, председавајућим ОЕБС-а) дошли до закључка да нема сврхе да се разговори даље продужавају. Преговори се одлажу. Разговори се неће наставити, осим ако се Срби ие изјасне да прихватају Споразум;
5. Одмах ћемо започети консултације са нашим партнерима и савезницима како бисмо били спремни да делујемо. Бићемо у контакту са генералним секретаром НАТО-а. Од председавајућег ОЕБС-а тражимо да предузме све одговарајуће мере за безбедност Косовске верификационе мисије. Контакт-група ће се и даље бавити овим питањима.
6. Озбиљно унозоравамо власти у Београду да не предузимају никакву војну офанзиву на терену, да ни на који начин не спречавају кретања и активности верификатора, што би представљало кршење преузетих обавеза. Такво кршење би иза-звало најозбиљније последице.
У саопштењу Владе Републике Србије од 19-ог марта каже се: „Албанско-амерички покушај одвајања дела наше територије представља незабележено кршење свих важећих међународних норми и морала. Јасна је и отворена намера да се уз помоћ страних трупа, стварањем државе у држави, створе услови за отцепљење јужне српске покрајине и распарчавање Србије и Југославије".
четвртак, 29. август 2013.
Ратни ветеран: Кошаре су била прва линија одбране отаџбине
Ветеран: Мушка деца треба да се на рођењу поздрављају са „добро дошао осветниче Косова“
Теже од ћутања о њиховим заслугама за неуспех два копнена напада НАТО-а је етикета злочинаца којом су обележени. Добили су је сви кад су њихове комаданте оптужили и испоручили у Хаг. То је нови Пакао Кошара завијен у обланду ЕУропске демократије. То је со коју им додајемо на ране задобијене у Косовском боју који су водили на крају 20. века.
Мало њих зна да је један од оних који су преживели Пакао Кошара после ’99. стигао до места на коме је време стало. Ризик није био ништа мањи од онога кад су држали прву линију одбране. Витез се у име преживелих другова и своје поклонио граничарима карауле Кошаре: „Нека вам је вечна слава – јунаци најкрвавије битке за педаљ српске земље!“
Почетком 20. века Европа ослобођена страха од Османлија није нам дала предах. Генерал-фелдмаршал Аугуст фон Макензен шаље своје војнике на Србију речима: „Ви полазите на српски фронт и на Србију, a Срби су народ који воли слободу и који ce бори и жртвује до последњег“.
Српска војска је препешачила 3000 километара, а о њеном повратку у домовини у свом дневнику записао је маршал Франше д’Епере: “Српска пешадија на Солунском фронту брже напредује од француске коњице”.
На крају 20. века Северно-атлантски споразумни савез (НАТО) након деценије сатанизовања Срба одлучује се на Агресију. Војна сила 19. моћних држава уз подршку Албаније и терориста ОВК није пробила прву линију одбране на Кошарама.
Борци са прве линије одбране Отаџбине су повезали векове од првог 28. јуна од када изговарамо Видовдан, а мислимо Косовски завет. Не зна се час заветовања – Видовдан је у нама пре памћења.
Витезови са Кошара могу мирно пред Милоша – они су заокружили 20. век и очували част непобедиве српске војске.
-
Наш саговорник неће да се његово име издвоји јер му дани теку у живим
сећањима као да се све недавно догађало јер се о Кошарама и мисли у
множини. На уводни текст који је утисак вишемесечних разговора каже:- Сад овако … гледајући историјска догађања, Европа се увек трудила да нас уништи. Од Цара Душана па до данас. У свакој буни, устанку или рату, гурали су нас да што више изгинемо… увек су нам упућивали протесне ноте и мешали се у унутарњу политику. Данас је најгоре што те убијају за твоје добро …
- Ви сте веома критични према Европи, то је много више од Евроскептицизма. Шта је било пресудно за такв однос, који није карактеристичан за младе – за Вашу генерацију. Да ли је разлог томе рат и искуство Кошара?
- Не никако. То је пре свега Косовски завет. Мушка деца треба да се на рођењу поздрављају са „добро дошао осветниче Косова“. Aко следиш светиња коју браниш је изнад живота. Ја дајем три Београда за Пећку Патријаршију.
- Београђани могу бти погођени Вашом изјавом. Београд су већ почели називати антисрпским градом због инертности грађана управо на српска страдања. Да ли и Ви примећујете недостатк емпатије према страдањима Срба?
-
Пратим то и морам се сложити да инертност постоји. Међутим, Београд је
огроман град који трпи највећи пропагандни притисак специјалних облика
рата, који као што видите даје резултате. При том ја имам право да то
кажем јер сам шеста генерација рођених Београђана.- У нашим дугим разговорима помињали сте разне догађаје из Српске историје па се могао стећи утисак да бисте били срећнији да сте рођени у неко лепше време. Да ли је то само утисак или бисте могли издвојити неко време у којем бисте били срећнији?
- Утисак који се стекли није ни нетачан нити је сасвим тачан. И сам често имам супротстављена осећања. Нисам ја „претерано“ млад. Рану младост сам провео под санкцијама, младост у рату, а зрело доба живим под окупацијом. Међутим, ако бих могао да бирам време у којем бих волео да живим и да имам ове године, то би била 1804. или 1914. година. То је било време у којем су част и јунаштво били друштвено вредновани, а није било дилеме око тога да ли Отаџбину треба бранити или не. Некада помислим шта ме даље чека: природна катастрофа, ерупција вулкана, најезда скакаваца … Истовремено се борим и покушавам да учиним нешто да та лепша времена заиста дођу за будуће генерације.
- Истина је да нисте како Ви кажете
„претерано“ млади, али сте млади. Колико се сећам Ви сте 1978. годиште.
Не бих коментарисала борбу, али ме занима зашто се у Вашим годинама већ
борите за будуће генерације? Да ли зато што јунаци и ратовање нису у
моди, а мода дезертера и капитуланата је и медијски подржана?
- Па искрено, осећам се као да имам 100 год – старац Фочо од
стотину љета. Мислим да и војска и рат значајно утичу на зрелост
мушкарца, а оне који подлежу
медијској подршци и антипропаганди и не сматрам мушкарцима. Треба да се
стиде пред женама које су ратовале – праве хероине. Имао сам 18.
година када сам отишао у војску, са 19. сам као добровољац отишао у рат и
све време био на Кошарама. Три пута сам рањаван и данас сам РВИ. Остале
су ране, сећање, туга, понос… Немам прави одговор за осећање старости.
Можда су то управо ратна искуства која човеку доносе такво осећање, али
ништа не тврдим, осим да је осећање ту и да нисам изузетак.
- Разговарали смо све ове месеце о разним темама, а најмање о Кошарама, заправо о том паклу у којем сте били, који је препун емоција које трају и данас. Шта је разлог да углавном говорите о ратним друговима, пријатељствима која су неупоредива са оним мирнодопским? Зашто избегавате да говорите о страхотама Кошара?
- Па све ове године након рата у свим личним кризама схватио сам да никога не занима и не жели да слуша било шта о рату. Није то ни пријтно ни лепо нити је неко спреман да слуша. Ратници ни у бољем окружењу не причају о томе шта су преживели, а ми смо дошли дотле да је злочин бранити Отаџбину.
- По то нико није порицао, али се сећам једног разговора у којем сте бурно реаговали на моје исказано дивљење и прилично оштру реакцију при мом изједначавњу Вашег херојства са Обилићем. Захтевали сте доста енергично да не говорим тако о Вама јер ви нисте неки јунак, да је било много храбријих и бољих од Вас, да сте просечан човек који је само одуживао дуг Отаџбини. Сећате ли се тога ?
- Сећам се и остајем при томе јер Ви нисте упознали јунаке који су прошли сва ратишта. Неможете ни предпоставити шта су они преживели. Морате једно схватити. Нису нама потребна признања јер је то наш дуг Отаџбини, али боли неправда, боли сазнање да су друштвено прихватљивији дезертери и они који су бежали и на разноразне начине избегавали рат. Боли што се вреднује оно што би морала бити срамота и стид. Не тражимо признања, али зашто нас извргавају руглу и подсмеху – то је оно што није моуће прихватити. Ми не можемо да се изборимо да Видовдан буде проглашен за ДАН ВЕТЕРАНА.
Караула Кошаре данас
- Нисте избегавали да кажете да сте три пута били рањени, па ни то да сте се непотпуно опорављени са штакама вратили на фронт. Међутим никако нисте помињали како су Вас другови дочекали, јер је сигурно да Вам нико не би замерио и да се нисте вратили, а многи не би ни помислили да се врате. За мене сте Ви два пута добровољно отишли у рат – добровољно сте се вратили у пакао.
- Како су ме дочекали… као духа да су видели… говорили ми да сам луд што сам се вратио… Али кад су ме угледали, сви су се постројили у строј и стали мирно да ме поздраве… После су ме уз псовке изљубили – то одушевљење уз псовке није могуће описати … За њих могу само једно да кажем… Драго ми је што сам се борио раме уз раме са јунацима као из бајки …
- Колико сам Вас упознала у ових неколико месеци, мислим да је пресудно за повратак било то што нисте хтели да оставите своје другове у том паклу у којем се сваки дан живота броји као добитак. Да ли сам у праву?
- Опција да се не вратим на Кошаре за мене није постојала. Не бих ни на лечење отишао да нисам био свестан да ћу умрети од искравављења. Ту нема рационалног објашњења. Можда је право објашњење тај дочек након повратка, тај ужас пакла и опојна лепота бајке.
- Не могу да не поменем генерала Лазаревића кога сте ми више пута спомињали, а он је управо парадигма трагедије наших бораца, који одговарају зато што су бранили Отаџбину. Истицали сте више пута да је долазио на прву линију одбране.
- Да, то јесте за истицање, јер који
генерал обилази прву линију одбране, поготову што је био комадант
Приштиског корпуса. И то није све, бринуо је за нас као за своју децу. Волео сам га, највише сам њега волео.- Пакао Кошара не можемо уз сав труд ни да замислимо. Непрестано сте бомбардовани тако да и становнике Призрена обузима језа при спомену Кошара, пре свега због целоноћних светлости бомби којима су ваше положаје засипали авиони НАТО-а. Непрестани напади и временске непогоде су онемогућавале редовну допрему хране и одеће. Готово сваки дан је неко гинуо, а свакодневно више бораца рањавано. Шта је ипак било најтеже?
- Најтежи је био терен и то не само по томе што је био тежак за одбрану због изложености нападу већ што је то терен таквих стрмина да си морао имати козје вештине да савладаваш те успоне. Уз то још хладноћа и блато. То је било теже од самих борби.
- И на крају да завршимо прегледом битке о којој се толико ћути. Како бисте Ви у најкраћем описали битку на Кошарама и њен исход ?
- За саму битку се може рећи да генерално има два дела – копнени напад у реону карауле Кошаре. Напад је кренуо на велики петак убацивањем диверзантске једиице у позадину, а онда је авијацијом тучено шире подручје. Копнени напад, је трећи део покушаја пробоја за који је изабран пут и тако је нашим јединицама онемогућено коришћење оклопа и борбене технике. То је напад за пробој линије одбране који је НАТО назвао Стрела 1.
-
Стрела 2 је копнени напад после пропасти Стреле 1. Напад је кренуо
преко Паштрика и у њему је учествовала стратешка авијација, која је
тепих бомбама засипала наше положаје. План копненог напада Стрела 2
обухватао је артиљериски напад и копнени јуриш мешовитим снагама. До
краја, односно до пропасти овог копненог напада преко Паштрика ми нисмо уступили ни метар српске земље.– На караули Кошаре први напад је сачекала регуларна војска, а на Паштрику прву линију одбране чинили су добровољци, ветерани и искусни официри. Сви учесници ове битке на Кошарама били су свесни да је цео тај терен био ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ.
ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ је остала непробојна, а славна српска војска непобедива. Њих се данас нико не сећа нити их помиње. Мејнстрим званичних медија већ ради на промени свести. Векови се више не смеју бројити Видовданима и зато Видовдан не може бити њихов дан – ДАН ВЕТЕРАНА.
Али они кажу да није крај.
Поносе се што су борци Кошара.
Њихови синови ће се рађати и бити прихватани речима:
„ДОБРОДОШАО ОСВЕТНИЧЕ КОСОВА“!
Поносе се што су борци Кошара.
Њихови синови ће се рађати и бити прихватани речима:
„ДОБРОДОШАО ОСВЕТНИЧЕ КОСОВА“!
Након разговора са борцем који је преживео Пакао Кошара схватите да су сви они већ отишли у ЛЕГЕНДУ. Комаданти НАТО-а могу наредити тишину, али немају моћ да забране легенду. Зато се буде из кошмарних снова у којима их посећују момци који су им стали на црту и оставили их заглављене у балканском „живом песку“. Не разумеју они да се Видовдан не брише декретом јер декретом није ни донет. Он је изван и изнад војне и сваке друге моћи освајача. Видовдан је вечни симбол светиње која се овде брани.
Извор: Творац – града
среда, 28. август 2013.
субота, 3. август 2013.
Пут од Батуше према Кошарама
(из личног искуства)
Батуша је село два километра иза Јуника које се простире са обе стране пута и броји не више од 400 становника.
Скретање ка десној страни Батуше је завучено иза ограђеног споменика терористима гдје се високо виоре Албанска и застава тзв. Државе Косово.
Скретањем десно првих 200 метара је високо дрвеће око пута, а онда долазе двоспратне куће ограђене зидовима и по 3-4 метра у висину (шиптарски зид).
Зидови кућа/ограда са лијеве стране се спајају са улицом која је широка за пролаз једног аута, а са десне стране постоји мали путић у ширини не већој од једног метра па тек онда куће и зидови.
У самој Батуши постоје два скретања, прво скретање у десно је ка џамији, а друго скретање је код последње куће на правцу у десну страну преко малог жутог моста гдје се налази двадесетак кућа.
Пут је асфалтиран наредна три километра којима се иде само равно, од објеката 600 метара по излазу из села налази се нека ископина одакле се ваде неки племенити метали или најобичнији камен, ту су опет биле Албанска и застава тзв. Државе Косово.
Осим камиона за превоз ту је била и попратна механизација за копање и извлачење (багери, дизалица, виљушкари..) као и неколико контајнера који су спојени по ширини, а и у висини.
Са обе стране су велики нагиби планина и кретање туда је буквално немогуће, а заглушујућу буку ствара на десетине малих планинских извора –толико јаку да сам трактор са дрвима у покрету које је 4-5 шиптара превозило примјетио тек кад су били на десет метара иза мене.
Вожња бициклом по тој узбрдици је прави изазов и за одморну особу тако да сам тај дио препјешачио.
Након километар и петсто метара појављује се “U” кривина у десну страну, са лијеве стране од кривине налази се ресторан!? по имену „катана 138“ –прва асоцијација ми је била „Бригада 138 Агим Рамадани “ (Агим Рамадани је био један од заповједника ОВК у боју на Кошарама).
Улазећи у ту кривину отварају се двије опције, једна је наставак путовања као и досад обиљеженим путем али сада неасфалтираним, а друга је шумски пут који вуче у висока брда под веома јаким успоном.
Ја сам изабрао прву опцију и ни дан данас нисам сигуран да ли је то била погрешка или добра одлука јер сам ухваћен али сам остао жив, а не могу да се не запитам шта би се десило да сам ухваћен у тој шуми.
У сваком случају пут кроз шуму је тежак али скраћује путовање за два километра, ја одлазим шљунковитим –скоро урађеним путем.
Наредна два и по километра како идем све више у брдо отвара ми се прелијеп поглед ка цијелој Метохији, од објеката или ствари на које се треба обратити пажња су стрми пашњаци са лијеве стране на којима сам уочио неколико пастира, чобана који чувају овце и краве –брдо је толико стрмо да ходањем по лијевој страни пута не могу да вас уоче одозго.
На сред пута од „U“ скретања од ресторана па до огромне виле налази се пилана која тада није радила иако су испред била паркирана три скупоцјена аутомобила са швајцарским таблицама.
Наставком путовања поглед са десне стране испод баца директно на Батушу, а са лијеве стране на сада огољене планине-стијене „наранџасте“ боје док се испред отвара сасвим сигуран сам најљепши поглед на Метохију (прво сам мислио да је онај изнад Пећи прелијеп али овај ме оставио без текста и не могу прежалити што нисам стао да узмем слику)
Запањен погледом пратим пут на још једном “U” скретању које сада иде у лијеву страну и излазим директно пред 15ак албанаца који залијеавају башту и причају око зида огромне виле у сред ничега на самој кривини.
Видно изненађен покушавам да анализирам што више ствари у моменту и одмах ми је јасно да нема шансе покушавати нешто јер много аутомобила је паркирано испред те виле, оружје им је било уочљиво о панталонама, на хаубама, па и на столовима.
Вила је свијетло жуте боје и има три или четри огромна спрата са истуреним полукружним балконима на средини сваког спрата, на другом спрату сам уочио два шиптара не старија од двадесет година како разговарају док је један држао телефон у руци наслоњен на ограду балкона.
Са десне стране виле постоји земљани пут за који нисам био сигуран гдје иде, а са лијеве овај који сам дошао – НЕСТАЈЕ.
На свим топографским картама, на гугл картама све је говорило да пут мора још да иде барем два километра до карауле.
Албанци такође изненађени мојом појавом ми прилазе и питају на албанском шта радим овдје, одговарам на српском да сам кренуо за Тропоју и Бајрам Цури (градови у сјеверној Албанији) и да ми је коначно одредиште Скадар-море.
Онда ми један човјек из групе (око 40 година, проћелав, није типично шиптарско лице већ је био свјетлији – то је онај што ме је калашњиковим скинуо са планине) одговара да сам промашио скретање и да се морам вратити на Морину да пређем у Албанију на шта се правим луд и објашњавам да сам прошао Морину (мислећи на Батушу) и да овуда могу избити за Албанију.
Добијам већ озбиљнији одговор да овдје немам шта тражити и да би најбоље било да се одмах окренем и одем што брже јер Срби нису добродошли “овдје”.
Питам да ли је могуће проћи за Албанију овуда негдје да се не враћам 20 километара за Морину на шта добијам негативан одговор и да ми они неће дозволити да прођем, да не питам зашто и да боље не знам шта би ми људи одавде (показује руком у планине ка Албанији) урадили када би сазнали ко сам.
Када је показао руком у планине погледао сам у том смјеру и уочио “горњи десни” дио срушене куће на два спрата којој су остали само носиви сиви стубови (није било крова) и неколико СИВИХ блокова као дијелова зидова.
У том моменту сам мислио да је то караула кошаре и да сам погрешно прорачунао пут, цесту и да је то једноставно то јер пута више није било пошто сам одлучио да не идем уз поток Гушу нити шумским путем због стрмости и непроходности терена за изморену особу са 20кг опреме у ранцу и бициклом на рамену.
Каснијом провјером код куће испоставило се да ТО НИЈЕ БИЛА караула јер је она имала црвене цигле умјесто сивих блокова за зидове и да сам заправо био на око 1200метара ваздушне линије удаљен од Карауле (код првог скретања – ресторан катана 138).
И даље не могу да утврдим како је пут једноставно нестао и то је оно што ме је највише забрињавало, а сада збуњује.
Није водио директно до капије од виле већ поред и пролазио је капију за добрих двадесет метара са лијеве стране и то је то – крај.
Испред пута било је густо дрвеће, са лијеве стране је био спуст и он је гледао на пут којим сам ја дошао, а десно је био зид од виле који је ишао скроз до шуме.
По доласку кући провјерио сам земљани пут који води иза куће и он није могао бити тај који сам нашао на картама јер је изнад њега било дрвеће и он није био уочљив из ваздуха.
У току путовања једна од мисли је била та да је власник виле заправо криминалац који свој бизнис развија илегалним преносом недозвољене робе из Албаније преко Кошара јер чему грађење виле у сред ничега, гдје је прва продавница удаљена неколико километара по веома лошем путу, како на Косову који је најнеразвијенији регион у Европи да се издвоји новац за грађење таквог објекта и финансира неколико људи за залијевање баште и одржавање врта и људи/чувара наоружаних до зуба као да је рат у питању.
Направио је право утврђење са «војницима» уз саму границу далеко од свих очију, а тамо гдје му ваљда треба.
Постоји опција да се пут наставља иза виле и да је вила заправо направљена на средини пута, а пут који изгледа као наставак - паркинг или мјесто насуто “само онако”.
Нажалост због огромне висине и ширине виле и околног “шиптарског зида” нисам имао никакву прегледност што доказује и чињеница да када су ме у повратку стрпали у гепек возили су бијелог ранге ровера, бијели бмв и неки сиви аутомобил мени непознате марке али pick-up возило док сам ја испред зида примјетио само црне аутомобиле претежно мерцедесе, a ко зна шта је зид сакривао осим ових аутомобила.
У опису постављам слику коју сам направио да бих појаснио визуелно како то све изгледа (на гугл мапама се већина ових објеката не види јер је сателитски снимак старији) :
[img]http://s23.postimg.org/l924hoy3t/image.png[/img]
Са двије старије топографске карте:
[img]http://s12.postimg.org/5y7xxgf4b/Prokletije12.jpg[/img]
[img]http://s23.postimg.org/qy9mtw6g9/djakovica.jpg[/img]
Ја бих за сва три пута дао нека упозорења;
Генерално на све и једном постоји опасност од дивљих животиња и наоружаних албанаца (албанци су наоружани због животиња – бар ја тако мислим).
Пут кроз поток Гушу је вјероватно миниран са минама ПМА-2 (позната као и Паштета), главни задатак јој је да обогаљи жртву тј. да откине ногу и направи рану која нема смртни исход уколико се правовремено санира.
Оне су водоотпорне и поток Гуша својим краковима спаја два стратешка положаја: Раша Кошарес и Маја Глава тако да је морао бити миниран, војске у близини нема, а повлачењем наших снага 1999. Године нико није вршио деминирање.
Шумски пут сигурно користе особе које живе високо у планинама и они су веома непријатељски расположени према НЕ АЛБАНЦИМА и треба очекивати физички обрачун са њима.
Трећи пут је овај којим сам ја ишао, вјероватно најлошија варијанта јер не постоји могућност брзог сакривања због стрмих планина које се налазе са обе стране пута у случају доласка непожељних особа иако је физички најлакши за прелазак уз чињеницу да туда пролазе аутомобили које је јако тешко чути због много извора у близини и правовремено кренути са сакривањем.
Посебну пажњу треба обратити на села Јуник и Батуша јер пролазећи од Дечана кроз Дреновац до Јуника примјетио сам преко 50 спомен обиљежја шиптарским терористима „ОВК“ који у буквалном смислу улијевају страх у кости и прича се да је свака кућа у тим и околним селима дала живот једног сина терористе у покушају копнене инвазије на Србију 1999. године која је сломљена управо на Кошарама!
Овдје сам написао ствари које су мени привукле пажњу јер Батуша је сама по себи мало село, а у планинама сам очекивао више медвједа и вукова него мерцедеса и рејнџ ровера.
Ако постоје неке нејасноће око мог описа дијела иза Батуше или имате неко питање везано за ову тему можете ме контактирати преко мејла: slobodan.g@teol.net
[youtube]rh5ywnbhHDU[/youtube]
[youtube]LDnUB2UbC0I[/youtube]
(из личног искуства)
Батуша је село два километра иза Јуника које се простире са обе стране пута и броји не више од 400 становника.
Скретање ка десној страни Батуше је завучено иза ограђеног споменика терористима гдје се високо виоре Албанска и застава тзв. Државе Косово.
Скретањем десно првих 200 метара је високо дрвеће око пута, а онда долазе двоспратне куће ограђене зидовима и по 3-4 метра у висину (шиптарски зид).
Зидови кућа/ограда са лијеве стране се спајају са улицом која је широка за пролаз једног аута, а са десне стране постоји мали путић у ширини не већој од једног метра па тек онда куће и зидови.
У самој Батуши постоје два скретања, прво скретање у десно је ка џамији, а друго скретање је код последње куће на правцу у десну страну преко малог жутог моста гдје се налази двадесетак кућа.
Пут је асфалтиран наредна три километра којима се иде само равно, од објеката 600 метара по излазу из села налази се нека ископина одакле се ваде неки племенити метали или најобичнији камен, ту су опет биле Албанска и застава тзв. Државе Косово.
Осим камиона за превоз ту је била и попратна механизација за копање и извлачење (багери, дизалица, виљушкари..) као и неколико контајнера који су спојени по ширини, а и у висини.
Са обе стране су велики нагиби планина и кретање туда је буквално немогуће, а заглушујућу буку ствара на десетине малих планинских извора –толико јаку да сам трактор са дрвима у покрету које је 4-5 шиптара превозило примјетио тек кад су били на десет метара иза мене.
Вожња бициклом по тој узбрдици је прави изазов и за одморну особу тако да сам тај дио препјешачио.
Након километар и петсто метара појављује се “U” кривина у десну страну, са лијеве стране од кривине налази се ресторан!? по имену „катана 138“ –прва асоцијација ми је била „Бригада 138 Агим Рамадани “ (Агим Рамадани је био један од заповједника ОВК у боју на Кошарама).
Улазећи у ту кривину отварају се двије опције, једна је наставак путовања као и досад обиљеженим путем али сада неасфалтираним, а друга је шумски пут који вуче у висока брда под веома јаким успоном.
Ја сам изабрао прву опцију и ни дан данас нисам сигуран да ли је то била погрешка или добра одлука јер сам ухваћен али сам остао жив, а не могу да се не запитам шта би се десило да сам ухваћен у тој шуми.
У сваком случају пут кроз шуму је тежак али скраћује путовање за два километра, ја одлазим шљунковитим –скоро урађеним путем.
Наредна два и по километра како идем све више у брдо отвара ми се прелијеп поглед ка цијелој Метохији, од објеката или ствари на које се треба обратити пажња су стрми пашњаци са лијеве стране на којима сам уочио неколико пастира, чобана који чувају овце и краве –брдо је толико стрмо да ходањем по лијевој страни пута не могу да вас уоче одозго.
На сред пута од „U“ скретања од ресторана па до огромне виле налази се пилана која тада није радила иако су испред била паркирана три скупоцјена аутомобила са швајцарским таблицама.
Наставком путовања поглед са десне стране испод баца директно на Батушу, а са лијеве стране на сада огољене планине-стијене „наранџасте“ боје док се испред отвара сасвим сигуран сам најљепши поглед на Метохију (прво сам мислио да је онај изнад Пећи прелијеп али овај ме оставио без текста и не могу прежалити што нисам стао да узмем слику)
Запањен погледом пратим пут на још једном “U” скретању које сада иде у лијеву страну и излазим директно пред 15ак албанаца који залијеавају башту и причају око зида огромне виле у сред ничега на самој кривини.
Видно изненађен покушавам да анализирам што више ствари у моменту и одмах ми је јасно да нема шансе покушавати нешто јер много аутомобила је паркирано испред те виле, оружје им је било уочљиво о панталонама, на хаубама, па и на столовима.
Вила је свијетло жуте боје и има три или четри огромна спрата са истуреним полукружним балконима на средини сваког спрата, на другом спрату сам уочио два шиптара не старија од двадесет година како разговарају док је један држао телефон у руци наслоњен на ограду балкона.
Са десне стране виле постоји земљани пут за који нисам био сигуран гдје иде, а са лијеве овај који сам дошао – НЕСТАЈЕ.
На свим топографским картама, на гугл картама све је говорило да пут мора још да иде барем два километра до карауле.
Албанци такође изненађени мојом појавом ми прилазе и питају на албанском шта радим овдје, одговарам на српском да сам кренуо за Тропоју и Бајрам Цури (градови у сјеверној Албанији) и да ми је коначно одредиште Скадар-море.
Онда ми један човјек из групе (око 40 година, проћелав, није типично шиптарско лице већ је био свјетлији – то је онај што ме је калашњиковим скинуо са планине) одговара да сам промашио скретање и да се морам вратити на Морину да пређем у Албанију на шта се правим луд и објашњавам да сам прошао Морину (мислећи на Батушу) и да овуда могу избити за Албанију.
Добијам већ озбиљнији одговор да овдје немам шта тражити и да би најбоље било да се одмах окренем и одем што брже јер Срби нису добродошли “овдје”.
Питам да ли је могуће проћи за Албанију овуда негдје да се не враћам 20 километара за Морину на шта добијам негативан одговор и да ми они неће дозволити да прођем, да не питам зашто и да боље не знам шта би ми људи одавде (показује руком у планине ка Албанији) урадили када би сазнали ко сам.
Када је показао руком у планине погледао сам у том смјеру и уочио “горњи десни” дио срушене куће на два спрата којој су остали само носиви сиви стубови (није било крова) и неколико СИВИХ блокова као дијелова зидова.
У том моменту сам мислио да је то караула кошаре и да сам погрешно прорачунао пут, цесту и да је то једноставно то јер пута више није било пошто сам одлучио да не идем уз поток Гушу нити шумским путем због стрмости и непроходности терена за изморену особу са 20кг опреме у ранцу и бициклом на рамену.
Каснијом провјером код куће испоставило се да ТО НИЈЕ БИЛА караула јер је она имала црвене цигле умјесто сивих блокова за зидове и да сам заправо био на око 1200метара ваздушне линије удаљен од Карауле (код првог скретања – ресторан катана 138).
И даље не могу да утврдим како је пут једноставно нестао и то је оно што ме је највише забрињавало, а сада збуњује.
Није водио директно до капије од виле већ поред и пролазио је капију за добрих двадесет метара са лијеве стране и то је то – крај.
Испред пута било је густо дрвеће, са лијеве стране је био спуст и он је гледао на пут којим сам ја дошао, а десно је био зид од виле који је ишао скроз до шуме.
По доласку кући провјерио сам земљани пут који води иза куће и он није могао бити тај који сам нашао на картама јер је изнад њега било дрвеће и он није био уочљив из ваздуха.
У току путовања једна од мисли је била та да је власник виле заправо криминалац који свој бизнис развија илегалним преносом недозвољене робе из Албаније преко Кошара јер чему грађење виле у сред ничега, гдје је прва продавница удаљена неколико километара по веома лошем путу, како на Косову који је најнеразвијенији регион у Европи да се издвоји новац за грађење таквог објекта и финансира неколико људи за залијевање баште и одржавање врта и људи/чувара наоружаних до зуба као да је рат у питању.
Направио је право утврђење са «војницима» уз саму границу далеко од свих очију, а тамо гдје му ваљда треба.
Постоји опција да се пут наставља иза виле и да је вила заправо направљена на средини пута, а пут који изгледа као наставак - паркинг или мјесто насуто “само онако”.
Нажалост због огромне висине и ширине виле и околног “шиптарског зида” нисам имао никакву прегледност што доказује и чињеница да када су ме у повратку стрпали у гепек возили су бијелог ранге ровера, бијели бмв и неки сиви аутомобил мени непознате марке али pick-up возило док сам ја испред зида примјетио само црне аутомобиле претежно мерцедесе, a ко зна шта је зид сакривао осим ових аутомобила.
У опису постављам слику коју сам направио да бих појаснио визуелно како то све изгледа (на гугл мапама се већина ових објеката не види јер је сателитски снимак старији) :
[img]http://s23.postimg.org/l924hoy3t/image.png[/img]
Са двије старије топографске карте:
[img]http://s12.postimg.org/5y7xxgf4b/Prokletije12.jpg[/img]
[img]http://s23.postimg.org/qy9mtw6g9/djakovica.jpg[/img]
Ја бих за сва три пута дао нека упозорења;
Генерално на све и једном постоји опасност од дивљих животиња и наоружаних албанаца (албанци су наоружани због животиња – бар ја тако мислим).
Пут кроз поток Гушу је вјероватно миниран са минама ПМА-2 (позната као и Паштета), главни задатак јој је да обогаљи жртву тј. да откине ногу и направи рану која нема смртни исход уколико се правовремено санира.
Оне су водоотпорне и поток Гуша својим краковима спаја два стратешка положаја: Раша Кошарес и Маја Глава тако да је морао бити миниран, војске у близини нема, а повлачењем наших снага 1999. Године нико није вршио деминирање.
Шумски пут сигурно користе особе које живе високо у планинама и они су веома непријатељски расположени према НЕ АЛБАНЦИМА и треба очекивати физички обрачун са њима.
Трећи пут је овај којим сам ја ишао, вјероватно најлошија варијанта јер не постоји могућност брзог сакривања због стрмих планина које се налазе са обе стране пута у случају доласка непожељних особа иако је физички најлакши за прелазак уз чињеницу да туда пролазе аутомобили које је јако тешко чути због много извора у близини и правовремено кренути са сакривањем.
Посебну пажњу треба обратити на села Јуник и Батуша јер пролазећи од Дечана кроз Дреновац до Јуника примјетио сам преко 50 спомен обиљежја шиптарским терористима „ОВК“ који у буквалном смислу улијевају страх у кости и прича се да је свака кућа у тим и околним селима дала живот једног сина терористе у покушају копнене инвазије на Србију 1999. године која је сломљена управо на Кошарама!
Овдје сам написао ствари које су мени привукле пажњу јер Батуша је сама по себи мало село, а у планинама сам очекивао више медвједа и вукова него мерцедеса и рејнџ ровера.
Ако постоје неке нејасноће око мог описа дијела иза Батуше или имате неко питање везано за ову тему можете ме контактирати преко мејла: slobodan.g@teol.net
[youtube]rh5ywnbhHDU[/youtube]
[youtube]LDnUB2UbC0I[/youtube]
Пријавите се на:
Постови (Atom)