Зашто је одбијен споразум у Рамбујеу:
Под притиском западних центара моћи и ради отклањања војних претњи НАТО-а, Народна скупштина Републике Србије је 4. фебруара 1999. године прихватила позив за разговоре у Француској, иако је било јасно да се ради о сценарију који треба да оправда већ испланирану војну интервенцију НАТО-а. Сједињене Америчке Државе и НАТО су у Рамбујеу и Паризу поставили ултимативне захтеве које СРЈ није могла да прихвати. Ток конференције, која је почела 6. фебруара, показао је да су западни заштитници шиптарских сепаратиста и терориста чинили све да се не постигне споразум о мирном политичком решењу на Космету, а да се за то оптужи СРЈ и на њу изврши агресија. О прљавој америчкој игри у Рамбујеу, у којој није постојао пи иокушај да се постигне споразум, посведочио је лични секретар тадашњег америчког државног секретара Медлин Олбрајт, Џемс Рубин, који јс априла 2000.-те године, када је све већ било готово, признао: „Наш међународни циљ није био да постигиемо мировии договор у Рамбујеу. Стварна намера САД била је да започне рат који ће увући Европу руководећи ситуацијом на тај начин да се југословенска делегација доведе у такав положај да просто не може да потпише документ. Сви званичници који су радили на овоме, веома јасно су ставили до знања да се Срби морају учинити одговорним, како би се кренуло у војну акцију". Занимљиво је да је у шиптарској делегацији у Рамбујеу био и виши официр Обавештајне службе Републике Албаније. агент америчке обавештајне службе ЦИА.
Како су САД у Рамбујеу започеле рат против СРЈ с циљем војног запоседања Космета ради реализације својих стратешких интереса? Тројица посредника међународне заједнице - Борис Мајорски, Кристофер Хил и Волфганг Петрич су 8. фебруара делегацијама доставили план за Космет који је предвиђао да се на Космету смањи број припадника ВЈ на 1.500 људи и МУП-а Србије на 2.500 и да се наводно рас-формира ОВК. План је садржао многе елементе државпости Космета који су ишли у корист шиптарске националне заједнице а на штету осталих етничких заједница. Делегација СРЈ, која је била под сталним притиском Контакт-групе, да би отклони-ла опасност од војне агресије НАТО-а, прихватила је 11. фебруара оиште елементе које је утврдила Контакт-група, као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Космету и потписала десет иринципа Контакт-групе. Ти принципи су предвиђали висок степен аутономије, односно многе елементе државиости Космета. Ради се о следећим принципима: хитио окончање насиља и поштовање обуставе ватре; мирно решење путем дијалога; прелазни споразум (механизам за коначно решење након ирелазног периода од три године); нема једностране промене прелазног статуса, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ и суседних зе-маља; заштита права припадника свих националних заједница, слободни и поштени избори на Космету под надзором ОЕБС-а; ниједна страна неће кривично гонитн никог због кривичних дела у вези са косовским сукобом; амнестија и ослобађање по-литичких затвореника; међународно учешће и пуна сарадња страна на спровођењу споразума. Такође је било предвиђено „дефинисање јасног и дефинитивног статуса за Косово", „одржавање референдума после трогодишњег прелазног нериода" и „учешће представника НАТО-а на потписивању евентуалног споразума".
Притисак на делегацију СРЈ се, и поред очигледне намере шиптарске делегације да избегне мирно политичко решавање кризе, појачавао. Шефови дипломатија Француске и Велике Британије Ибер Ведрин и Робин Кук поручили су, 17-ог фебруара. да су „мировне снаге на Косову неопходне", а Савет НАТО-а усвојио јс оперативнн план за имплементацију мировног споразума о Косову, којим је предвиђеио размештање 28.000 војника алијансе на Космету, који су, наводно, требали да разоружају ОВК. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста одбила је да прихвати коначну верзију понуђеног плана иако је он садржао многе елементе државности Космета. На само 18 часова пред најављено закључење разговора следи нова западна превара.
Како су САД у Рамбујеу започеле рат против СРЈ с циљем војног запоседања Космета ради реализације својих стратешких интереса? Тројица посредника међународне заједнице - Борис Мајорски, Кристофер Хил и Волфганг Петрич су 8. фебруара делегацијама доставили план за Космет који је предвиђао да се на Космету смањи број припадника ВЈ на 1.500 људи и МУП-а Србије на 2.500 и да се наводно рас-формира ОВК. План је садржао многе елементе државпости Космета који су ишли у корист шиптарске националне заједнице а на штету осталих етничких заједница. Делегација СРЈ, која је била под сталним притиском Контакт-групе, да би отклони-ла опасност од војне агресије НАТО-а, прихватила је 11. фебруара оиште елементе које је утврдила Контакт-група, као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Космету и потписала десет иринципа Контакт-групе. Ти принципи су предвиђали висок степен аутономије, односно многе елементе државиости Космета. Ради се о следећим принципима: хитио окончање насиља и поштовање обуставе ватре; мирно решење путем дијалога; прелазни споразум (механизам за коначно решење након ирелазног периода од три године); нема једностране промене прелазног статуса, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ и суседних зе-маља; заштита права припадника свих националних заједница, слободни и поште-ни избори на Космету под надзором ОЕБС-а; ниједна страна неће кривично гонитн никог због кривичних дела у вези са косовским сукобом; амнестија и ослобађање по-литичких затвореника; међународно учешће и пуна сарадња страна на спровођењу споразума. Такође је било предвиђено „дефинисање јасног и дефинитивног стату-са за Косово", „одржавање референдума после трогодишњег прелазног нериода" и „учешће представника НАТО-а на потписивању евентуалног споразума".
Притисак на делегацију СРЈ се, и поред очигледне намере шиптарске делегације да избегне мирно политичко решавање кризе, појачавао. Шефови дипломатија Француске и Велике Британије Ибер Ведрин и Робин Кук поручили су, 17-ог фебруара. да су „мировне снаге на Косову неопходне", а Савет НАТО-а усвојио јс оперативнн план за имплементацију мировног споразума о Косову, којим је предвиђеио разме-штање 28.000 војника алијансе на Космету, који су, наводно, требали да разоружају ОВК. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста одбила је да прихвати коначну верзију понуђеног плана иако је он садржао многе елементе државности Космета. На само 18 часова пред најављено закључење разговора следи нова западна превара.
Нашој делегацији уручен је документ од 81 странице. У њему је било 56 страница новог текста о коме се током претходних 18 дана уопште није разговарало, нити га је одобрила Контакт-група. Радило се заправо о америчкој подвали с циљем да СРЈ не ирихвати текст и будс окривљена за неуспех разговора. Тај нови амерички текст није био доступан ни неким члановима Контакт-групе која је посредовала у разговорима. Сједињене Америчке Државе су, у оквиру тог текста, подметнуле и војни део (Статус снага за имплементацију), који је значио класичну војну окупацију целе СРЈ. Американци нису дозвољавали директан дијалог делегације СРЈ и шинтарских репаратиста. Од тог текста су се оградиле и поједине чланице Контакт-груие које су јасно поручиле да не желе да саучествују у америчкој подвали. Тај документ је по-нуђен делегацији СРЈ на потпис без могућности да о њему расправља и предложи ввентуалне измене неких његових делова.
Најпроблематичнији у том документу су елементи којима би се практично озаконила сецесија Космета, уз истовремено масовно војно присуство НАТО снага на целој територији СРЈ. Такво решење косметског проблема ултимативно је понуђено нашој државиој делегацији, при чему је унапред било срачунато да не буде прихваћено, јер су одредбе тако конципиране да их ниједно државно руководство ие би могло при-хватити, па то није урадила ни државна делегација СРЈ, највећим делом због Анекса Б, који је предвиђао да снаге на терену буду састављене искључиво од НАТО трупа које ће имати право да се нссметано крећу по целој територији Југославије. Било је ипак превише тражити од СРЈ да се потпуно одрекне свог суверенитета, као што није било никаквог разлога да трупе које долазе да надгледају имплементацију политичке транзиције на Косову, имају право да се крећу и на територији Војводине и Црне Горе. Делегација шиптарских сепаратиста није показала спремност да се одрекне независности Космета, односно референдума о независности након истека трогодишњег пе-риода, као ни да се разоружа терористичка ОВК. Такав њихов став имао је негативне последице, не само за исход преговора у Фрапцуској, већ и на дипломатску активност САД као њихових заштитника током читавог процеса индиректних преговора.
Разлози због којих југословенска делегација није могла, нити смела да потпише понуђени споразум су:
- Од Југославије је тражено да пристане иа Устав Космета у чијем стварању није учествовала и на који ии накнадно не би имала право да утиче, односно не би могла да утиче на косовске законе чак и ако су у супротности са југословенским и српским прописима (од СРЈ и Србије се тражило да свој Устав и законе прилагоде одредбама Споразума);
- Споразум је предвиђао функцију шефа имплементационе мисије који би имао право да доноси одлуке које су обавезујуће за уговорне стране. Шеф имплементаци-оне мисије био би једини и коначни тумач политичког дела Споразума, а командант међународних, одпосно НАТО снага, војног дела споразума;
- Споразум је формално обезбеђивао једнакост свих етничких заједница на Кос-мету, а истовремено је омогућавао неједнакост међу њима. Чак је предвиђао да се границе општина могу мењати, што је значило да могу бити формиране такве опш-тинске границе које обезбеђују да Шиптари буду већина;
- Посебно јс била неприхватљива одредба којом се изричито утврђује да ће се предвиђена решења примењивати три године, да би се након тога на међународном скупу донела одлука о коначном статусу Косова и то, пре свега, „на основу воље наро-да". Таквим решењем отворена је могућност да се након три године референдумом шиптарског становништва легализује отцепљење Космета;
- Косово је требало да има не само сопствену владу, скупштину и управне органе, већ и сопствени устав и законе, председника, уставни и врховни суд, судство, тужи-лаштво и сонствену полицију;
- Да би државност покрајине била доведена до краја, Споразумом је предвиђено да Косово у погледу међународних односа и своје надлежности има статус Републике утврђен чланом 7 Устава СРЈ. То је конкретно значило да би покрајина имала право да одржава међународне односе, оснива сопствена представништва у другим држа-вама, учлањује се у међународне организације и закључује међународне споразуме.
Војни део споразума који су САД подметнуле као посебан додатак Б (Статус мул-тинационалних снага за имплементацију), био је тако срочен да читав документ не буде прихватљив за СРЈ, јер јс предвиђао класичну војну окупацију у земљи. Тим додатком Б, поред осталог, предвиђено је:
- Да се комплетне војне и полицијске сиаге СРЈ и Србије повуку са Космета, изу-зев 1.500 војника и 75 полицајаца, који би обезбеђивали државну границу према другим земљама. Тај број снага безбедности је, реално гледано, недовољан, не само за обезбеђење веома осетљиве југословенско-албанске границс већ и за спречавање најобичнијег шверца;
- Да се са Косова повуче и комплетна војна техника, не само тенкови, топови и друго тешко наоружање, већ и сва дефанзивна средства, укључујући радаре, лансере ракета земља ваздух који се користе са рамена и др.
- Да гарант спровођења споразума на Космету буду трупе НАТО-а чији макси-малан број није ограничен, што значи да би могао, по потреби, да се неограничено повећава;
- Да у саставу међународних војних снага могу бити и друге државс (нечланице НАТО-а) о чему аугономно одлучује сам НАТО, који са тим трећим земљама склапа и одговарајући споразум без икаквог консултовања са СРЈ о томе да ли су јединице тих трећих земаља за њу прихватљиве;
- Да међународне снаге (трупе НАТО-а) контролишу и регулиигу копнени саоб-раћај на Космету и ваздушни простор изнад покрајине, на чак и ваздушни простор 25 км изван Космета у дубину територије Југославије, при чему је ваздухопловима Југославије забрањен улазак у тај ваздушни простор без посебне дозволе надлежпог команданта НАТО-а;
- Да снаге НАТО-а могу да предузимају све акције које нађу за сходно, укључујући и примену оружане силе;
- Да снаге НАТО-а неће бити одговорне ни за какву штету коју својим активнос-тима могу да проузрокујујавној или приватној имовини;
- Да снаге НАТО-а имају посебан статус који је прецизиран војним анексом Б којим је, поред осталог, предвиђено:
1. Да ће припадници НАТО-а уживати имунитет од грађанске, управне, кривичне и прекршајне јурисдикције Југославије и од сваке врсте хапшења и истражног поступка од стране југословенских власти, што јасно значи да би војницима алијансе било дозвољено да раде шта хоће односно да се понашају као права окупациопа војс-ка, а да за кршење закона не одговарају;
2. Даће припадници НАТО-а имати пуну слободу неометаног и неограниченог кретања својим возилима, бродовима и авионима у Савезној Републици Југославији (дакле, на целој територији СРЈ а не само на Космету), укључујући право на, постављање логора, одржавање маневара и право на употребу читавих региона или инсталација за потребе снабдевања, вежби или операција;
3- Да је Југославија дужна да кретању особља, возила, бродова и авиона НАТО-а да приоритет и да за то не захтева од алијансе никакву одштету, у виду царина, такси и др.
Када се наведена решења пажљиво анализирају, лако је увидети да се од СРЈ тражило да се фактички одрекне свог суверенитета на делу сопствене територије (Космет) и омогући стварање на том подручју нове државе, а да истовремено прихвати страну војну окупацију целе своје територије, тј. призна потпуну војну капитулацију. Стављањем целе земље у фактичку окупацију гарантовање територијалног суверенитета и интегритета СРЈ били би беспредметни, односно мртво слово на папиру. Прљаву америчку игру у Рамбујеу разоткрио је, средином фебруара 2007 године у Хашком трибуналу, норвешки дипломата Кнут Волебек, који је, као председавајући ОЕБС-а, преговарао с властима у Београду о Космету. Волебек јс посведочио у Хашком трибуналу да се у фебруару 1999- године, противио прекиду преговора у Рамбујеу у тренутку када је српска страна прихватила, а албанска одбацила политички споразум о Косову. „Погрешно је тврдити да Срби нису прихватили извесно политичко решење у Рамбујеу. Они су прво прихватили политички део споразума, Албанци су то одбили, а онда су председавајући дали две недеље паузе, што је било противио логици... После тога Срби су променили став и пзненада одбили оно што су већ били прихватили", рекао је Волебек. Пошто му је судија Бономи предочио тврдњу одбране да су Американци, после паузе, у последњем тренутку у нацрт споразума убацили за српску страну неприхватљив анекс о снагама НАТО-а на Косову и да је то довело до бомбардовања СРЈ, Волебек је дипломатски узвратио: „О томе морате питати Американце". Да понуђени споразум СРЈ није ни-како могла да прихвати потврдио је и сам амерички председник Клинтон. Наиме, по сведочењу америчког аналитичара Обрада Кесића пред Хашким трибуналом сре-лином 2007- године, Клинтон је делегацији Американаца српског порекла коју је 14. априла док је НАТО бомбардовао СРЈ, примио у Белој кући рекао да је стављајући се у Милошевићев положај, видео да је одредба о референдуму о независности Косова из предлога споразума у Рамбујеу вероватно отишла предалеко... „Казао нам је да ни он, да је био на Милошевићевом месту, вероватно не би потписао тај споразум", изјавио је Кесић.
Преговори у Рамбујеу су завршени неуспехом 23. фебруара, наставак је одложен за 15. март у Паризу. Тронедељни прекид преговора искоришћен је за дип-ломатске активности које су биле усмерене на то да СРЈ, под војним и политичким претњама капитулира пред сепаратистима и терористима и прихвати споразум из Рамбујеа који је заправо био непостојећи споразум, с обзиром да је Нацрт споразу-ма садржавао текст који није одобрен од стране Контакт-групе и којим би се наша земља одрекла Космета. Паралелно је вођена брутална светска медијска кампања да би јавпост па Западу била убеђена да је потребна војна интервенција против СРЈ како би се, наводио, спречило дестабилизовање Балкана. У стварности, Запад је штитио, подржавао и помагао оне који су заиста дестабилизовали СРЈ али и Балкан шиптарске сепаратисте и терористе.
Настављајући с подршком терористичкој ОВК, 25. фебруара на приштинском аеродрому шеф Косметске верификационе мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер дочекао је чланове ОВК - Хашима Тачија, Јакупа Краснићија, Рама Бују и друге који су се вратили из Рамбујеа и потом их отпратио до њихове базе у Драгобиљу код Малишева. У наредних десетак дана шиптарски терористи су дневно чинили по два-три злочина, убиства и кидиаповања. Злостављали су цивиле и нападали полицију и војску.
Упркос томе, верификатори нису ништа предузели да их зауставе у неделима већ су их у сталним контактима са вођама терориста директно подстицали да истрају у примени насиља. Ефикасан начин иритиска на СРЈ и обмањивања светске јавности било је и стално наговештавање пролећне „хуманитарне катастрофе" и изражавањс наводног страха од могуће „реке избеглица са Косова", ако не буде посгигнут миро-вни споразум. Вилијам Вокер се 25. фебруара 1999- године у Драгобиљу састао са једним од вођа терориста, Сокољом Башотом. Том приликом су закључили да „до наставка разговора о Косову постоји опасност од ескалације сукоба", али нису ни реч проговорили о свакодневним злочинима и акцијама терористичке ОВК. На том сас-танку, заправо, Вокер је са терористима договарао стратегију заједничког деловања против СРЈ.
Настојећи да косметску кризу што више заоштре и удаље од мирног поли-тичког решења, у договору са својим сиољним заштитницима (превасходно САД). шиптарски терористи су интензивирали бруталне акције насиља. Само од почетка 1999- До средине марта исте године, терористи ОВК извршили су 559 напада, од чега 322 на припаднике полиције, а 237 на цивиле. Том приликом убијена су 104 цивила (од тога 78 Шиптара), док је 156 цивила рањено (од тога 71 теже). Истовремено. убијено је 20 полицајаца а рањено 97 (од тога 46 теже). Поред тога, ОВК је отела 57 цивила (од тога 37 Шиптара), од којих је 13 убијено, шест је успело да побегне, 22 пуштено на слободу, док је судбина 1б отетих непозната. Крајем фебруара, терористичка ОВК се, уз помоћ верификационе мисије ОЕБС-а, НАТО-а и Албаније, потпуно опоравила, реорганизовала, и у својим саставима имала 25.000 људи.
И поред евидентног терористичког насиља, Запад је притисак и даље вршио само на СРЈ, којој је упућивао све теже војне претње. Шеф немачке дипломатије Јошка Фишер је 14. марта „изјавио да пе треба искључити могућност НАТО бомбар-довања СРЈ", јер у супротном, наводно, прети опасност од избијања свеопштег рата на Космету, те да, према плановима НАТО-а, мировну мисију на Космету треба да чини око 2б.ооо војника. То је јасно указивало на крајње намере НАТО-а према СРЈ. Фишер је одбио било какву могућност „поновног преговарања и отварања резултата из Рамбујеа". Рекао је да „постоји нацрт споразума о аутономији који је веома из-балансиран", јер је тим документом „предвиђена суштинска аутопомија, али и да Косово остане унутар Србије". У вези са предстојећим разговорима у Паризу Фишер је упозорио да „никакав споразум о Косову није могућ без међународне војне кон-троле у његовој примени и то под руководством снага НАТО-а". Такође је рекао да „Албанци не би потписали споразум, уколико се његова имилементација не повери међународним снагама".
Друга рунда разговора о Космету почела је у Паризу 15. марта. Поновила се ситу-ација из Рамбујеа. Ултимативним захтевима од СРЈ се тражило да потпише споразум из Рамбујеа. Шеф делегације шиптарских сепаратиста и терориста Хашим Тачи је изјавио да је његова делегација спремна да прихвати споразум. Државна делегација СРЈ је 15. марта доставила примедбе на споразум и своје предлоге у писаној фор-ми. Трећег даиа разговора копредседници и посредници у разговорима поновили су став да се споразум из Рамбујеа више не може мењати, него само „технички прила-гођавати", захтевали су од делегације СРЈ да се разговор води само о спровођењу (о цивилном и војном страном присуству) још непостојећег споразума и обавестили су нашу делегацију да је делегација „косметских Албанаца" одбила предлог југословен-ске делегације за директан разговор. Нови ултиматум поставио је аустријски амбасадор Петрич, рекавши да је за преговоре о Космету у Паризу преостало још неколико сати и да, наводно, делегација СРЈ одбија да прихвати предложени нацрт споразума. .Лриближавамо се последњем моменту. У питању су само сати, колико ће још бити на располагању за преговоре и разговоре о споразуму", запретио је Петрич. Четвргог дана разговора, 18. 03. 1999-те године, у центру „Клебер" догодила се невероватна превара. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста потписала је „споразум о решењу проблема на Косову". Са стране преговарача потпис су ставили амбасадори Христофер Хил (САД) и Волфганг Петрич (Европска унија). Борис Мајорски, амба-садор Русије, одбио је да стави потпис на такав споразум. Дакле, потписан је „спора-тум" о којем никад није расправљано, нити га је усвојила Контакт-група у целини, ни у Рамбујеу, а ни у Паризу.
Током 19. и 20. марта фарса из Париза се наставила на Космету. Наиме, припад-аици Мисије ОЕБС-а за верификацију напустили су Космет. Евакуација 1.381 члана Мисије протекла је без икаквих проблема, изјавио је 20. марта ујутро Вокер на граничном прелазу између СРЈ и Македоније. Југословенски гранични службеници су верификаторима, при изласку, поништавали визе, што је Вокер прокоментарисао речима: „Војницима НАТО-а неће бити потребне визе када буду долазили на Косово". Пре одласка са Космета, Мисија ОЕБС-а сачинила је збирну карту свих локација Приштинског корпуса, до које су успели да дођу припадници органа безбедности, па су сви састави Приштинског корпуса премештени непосредно пред бомбардовање са означених локација. Истовремено, чланови Мисије су дали конкретне задатке гвојим агеитима које су оставили на Космету, али су они, такође, били врло брзо откривени од стране органа безбедности Приштинског корпуса. Са Мисијом ОЕБС-а са Космета је отишао и велики број оперативних веза (шпијуна) органа безбеднос-ти Приштинског корпуса. Они су, међутим, из иностранства наставили да органима безбедности Приштинског корпуса достављају податке који су битни за одбрану од агресије НАТО-а. Може се закључити да је Мисија ОЕБС-а успешно завршила свој лрави (прикривепи) задатак - спасила је и из пепела подигла терористичку ОВК, спречила мирно решење кризе и отворила врата војној интервенцији НАТО-а.
Копредседници разговора у Паризу, Ибер Ведрин и Робин Кук, саопштили су 19-ог марта да су после консултација са партнерима у Контакт-групи оценили да нема сврхе да се разговори даље продужавају, односно да се преговори одлажу. Може се закључити да је суштииа преговора у Паризу невиђена превара и мноштво фалсификата. I (Циљ те фарсе од преговора био је да се разместе трупе НАТО-а на Космету уз дозволу СРЈ. С обзиром да је пропао такав покушај, НАТО је добио какав-такав алиби за агресију на СРЈ. Цинизам и праве намере НАТО-а разоткривене су у тексту саопштења копредседавајућих Ведрина и Кука у вези са окончањем разговора од 19- марта:
1. Споразум из Рамбујеа представља једино мирно решење за проблем Косова;
2. Косовска делегација је у Паризу искористила ту прилику и својим потписом се обавезала на споразуме у целини;
3. Југословенска делегација не само да није искористила прилику, већ је покушала да поново оспори Споразум из Рамбујеа;
4. Зато смо, након консултација са нашим партнерима у Контакт-групи (Немачком, Италијом, Руском Федерацијом, САД, Европском унијом, председавајућим ОЕБС-а) дошли до закључка да нема сврхе да се разговори даље продужавају. Преговори се одлажу. Разговори се неће наставити, осим ако се Срби ие изјасне да прихватају Споразум;
5. Одмах ћемо започети консултације са нашим партнерима и савезницима како бисмо били спремни да делујемо. Бићемо у контакту са генералним секретаром НАТО-а. Од председавајућег ОЕБС-а тражимо да предузме све одговарајуће мере за безбедност Косовске верификационе мисије. Контакт-група ће се и даље бавити овим питањима.
6. Озбиљно унозоравамо власти у Београду да не предузимају никакву војну офанзиву на терену, да ни на који начин не спречавају кретања и активности верификатора, што би представљало кршење преузетих обавеза. Такво кршење би иза-звало најозбиљније последице.
У саопштењу Владе Републике Србије од 19-ог марта каже се: „Албанско-амерички покушај одвајања дела наше територије представља незабележено кршење свих важећих међународних норми и морала. Јасна је и отворена намера да се уз помоћ страних трупа, стварањем државе у држави, створе услови за отцепљење јужне српске покрајине и распарчавање Србије и Југославије".
Под притиском западних центара моћи и ради отклањања војних претњи НАТО-а, Народна скупштина Републике Србије је 4. фебруара 1999. године прихватила позив за разговоре у Француској, иако је било јасно да се ради о сценарију који треба да оправда већ испланирану војну интервенцију НАТО-а. Сједињене Америчке Државе и НАТО су у Рамбујеу и Паризу поставили ултимативне захтеве које СРЈ није могла да прихвати. Ток конференције, која је почела 6. фебруара, показао је да су западни заштитници шиптарских сепаратиста и терориста чинили све да се не постигне споразум о мирном политичком решењу на Космету, а да се за то оптужи СРЈ и на њу изврши агресија. О прљавој америчкој игри у Рамбујеу, у којој није постојао пи иокушај да се постигне споразум, посведочио је лични секретар тадашњег америчког државног секретара Медлин Олбрајт, Џемс Рубин, који јс априла 2000.-те године, када је све већ било готово, признао: „Наш међународни циљ није био да постигиемо мировии договор у Рамбујеу. Стварна намера САД била је да започне рат који ће увући Европу руководећи ситуацијом на тај начин да се југословенска делегација доведе у такав положај да просто не може да потпише документ. Сви званичници који су радили на овоме, веома јасно су ставили до знања да се Срби морају учинити одговорним, како би се кренуло у војну акцију". Занимљиво је да је у шиптарској делегацији у Рамбујеу био и виши официр Обавештајне службе Републике Албаније. агент америчке обавештајне службе ЦИА.
Како су САД у Рамбујеу започеле рат против СРЈ с циљем војног запоседања Космета ради реализације својих стратешких интереса? Тројица посредника међународне заједнице - Борис Мајорски, Кристофер Хил и Волфганг Петрич су 8. фебруара делегацијама доставили план за Космет који је предвиђао да се на Космету смањи број припадника ВЈ на 1.500 људи и МУП-а Србије на 2.500 и да се наводно рас-формира ОВК. План је садржао многе елементе државпости Космета који су ишли у корист шиптарске националне заједнице а на штету осталих етничких заједница. Делегација СРЈ, која је била под сталним притиском Контакт-групе, да би отклони-ла опасност од војне агресије НАТО-а, прихватила је 11. фебруара оиште елементе које је утврдила Контакт-група, као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Космету и потписала десет иринципа Контакт-групе. Ти принципи су предвиђали висок степен аутономије, односно многе елементе државиости Космета. Ради се о следећим принципима: хитио окончање насиља и поштовање обуставе ватре; мирно решење путем дијалога; прелазни споразум (механизам за коначно решење након ирелазног периода од три године); нема једностране промене прелазног статуса, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ и суседних зе-маља; заштита права припадника свих националних заједница, слободни и поштени избори на Космету под надзором ОЕБС-а; ниједна страна неће кривично гонитн никог због кривичних дела у вези са косовским сукобом; амнестија и ослобађање по-литичких затвореника; међународно учешће и пуна сарадња страна на спровођењу споразума. Такође је било предвиђено „дефинисање јасног и дефинитивног статуса за Косово", „одржавање референдума после трогодишњег прелазног нериода" и „учешће представника НАТО-а на потписивању евентуалног споразума".
Притисак на делегацију СРЈ се, и поред очигледне намере шиптарске делегације да избегне мирно политичко решавање кризе, појачавао. Шефови дипломатија Француске и Велике Британије Ибер Ведрин и Робин Кук поручили су, 17-ог фебруара. да су „мировне снаге на Косову неопходне", а Савет НАТО-а усвојио јс оперативнн план за имплементацију мировног споразума о Косову, којим је предвиђеио размештање 28.000 војника алијансе на Космету, који су, наводно, требали да разоружају ОВК. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста одбила је да прихвати коначну верзију понуђеног плана иако је он садржао многе елементе државности Космета. На само 18 часова пред најављено закључење разговора следи нова западна превара.
Како су САД у Рамбујеу започеле рат против СРЈ с циљем војног запоседања Космета ради реализације својих стратешких интереса? Тројица посредника међународне заједнице - Борис Мајорски, Кристофер Хил и Волфганг Петрич су 8. фебруара делегацијама доставили план за Космет који је предвиђао да се на Космету смањи број припадника ВЈ на 1.500 људи и МУП-а Србије на 2.500 и да се наводно рас-формира ОВК. План је садржао многе елементе државпости Космета који су ишли у корист шиптарске националне заједнице а на штету осталих етничких заједница. Делегација СРЈ, која је била под сталним притиском Контакт-групе, да би отклони-ла опасност од војне агресије НАТО-а, прихватила је 11. фебруара оиште елементе које је утврдила Контакт-група, као основу за проналажење политичког решења за самоуправу на Космету и потписала десет иринципа Контакт-групе. Ти принципи су предвиђали висок степен аутономије, односно многе елементе државиости Космета. Ради се о следећим принципима: хитио окончање насиља и поштовање обуставе ватре; мирно решење путем дијалога; прелазни споразум (механизам за коначно решење након ирелазног периода од три године); нема једностране промене прелазног статуса, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ и суседних зе-маља; заштита права припадника свих националних заједница, слободни и поште-ни избори на Космету под надзором ОЕБС-а; ниједна страна неће кривично гонитн никог због кривичних дела у вези са косовским сукобом; амнестија и ослобађање по-литичких затвореника; међународно учешће и пуна сарадња страна на спровођењу споразума. Такође је било предвиђено „дефинисање јасног и дефинитивног стату-са за Косово", „одржавање референдума после трогодишњег прелазног нериода" и „учешће представника НАТО-а на потписивању евентуалног споразума".
Притисак на делегацију СРЈ се, и поред очигледне намере шиптарске делегације да избегне мирно политичко решавање кризе, појачавао. Шефови дипломатија Француске и Велике Британије Ибер Ведрин и Робин Кук поручили су, 17-ог фебруара. да су „мировне снаге на Косову неопходне", а Савет НАТО-а усвојио јс оперативнн план за имплементацију мировног споразума о Косову, којим је предвиђеио разме-штање 28.000 војника алијансе на Космету, који су, наводно, требали да разоружају ОВК. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста одбила је да прихвати коначну верзију понуђеног плана иако је он садржао многе елементе државности Космета. На само 18 часова пред најављено закључење разговора следи нова западна превара.
Нашој делегацији уручен је документ од 81 странице. У њему је било 56 страница новог текста о коме се током претходних 18 дана уопште није разговарало, нити га је одобрила Контакт-група. Радило се заправо о америчкој подвали с циљем да СРЈ не ирихвати текст и будс окривљена за неуспех разговора. Тај нови амерички текст није био доступан ни неким члановима Контакт-групе која је посредовала у разговорима. Сједињене Америчке Државе су, у оквиру тог текста, подметнуле и војни део (Статус снага за имплементацију), који је значио класичну војну окупацију целе СРЈ. Американци нису дозвољавали директан дијалог делегације СРЈ и шинтарских репаратиста. Од тог текста су се оградиле и поједине чланице Контакт-груие које су јасно поручиле да не желе да саучествују у америчкој подвали. Тај документ је по-нуђен делегацији СРЈ на потпис без могућности да о њему расправља и предложи ввентуалне измене неких његових делова.
Најпроблематичнији у том документу су елементи којима би се практично озаконила сецесија Космета, уз истовремено масовно војно присуство НАТО снага на целој територији СРЈ. Такво решење косметског проблема ултимативно је понуђено нашој државиој делегацији, при чему је унапред било срачунато да не буде прихваћено, јер су одредбе тако конципиране да их ниједно државно руководство ие би могло при-хватити, па то није урадила ни државна делегација СРЈ, највећим делом због Анекса Б, који је предвиђао да снаге на терену буду састављене искључиво од НАТО трупа које ће имати право да се нссметано крећу по целој територији Југославије. Било је ипак превише тражити од СРЈ да се потпуно одрекне свог суверенитета, као што није било никаквог разлога да трупе које долазе да надгледају имплементацију политичке транзиције на Косову, имају право да се крећу и на територији Војводине и Црне Горе. Делегација шиптарских сепаратиста није показала спремност да се одрекне независности Космета, односно референдума о независности након истека трогодишњег пе-риода, као ни да се разоружа терористичка ОВК. Такав њихов став имао је негативне последице, не само за исход преговора у Фрапцуској, већ и на дипломатску активност САД као њихових заштитника током читавог процеса индиректних преговора.
Разлози због којих југословенска делегација није могла, нити смела да потпише понуђени споразум су:
- Од Југославије је тражено да пристане иа Устав Космета у чијем стварању није учествовала и на који ии накнадно не би имала право да утиче, односно не би могла да утиче на косовске законе чак и ако су у супротности са југословенским и српским прописима (од СРЈ и Србије се тражило да свој Устав и законе прилагоде одредбама Споразума);
- Споразум је предвиђао функцију шефа имплементационе мисије који би имао право да доноси одлуке које су обавезујуће за уговорне стране. Шеф имплементаци-оне мисије био би једини и коначни тумач политичког дела Споразума, а командант међународних, одпосно НАТО снага, војног дела споразума;
- Споразум је формално обезбеђивао једнакост свих етничких заједница на Кос-мету, а истовремено је омогућавао неједнакост међу њима. Чак је предвиђао да се границе општина могу мењати, што је значило да могу бити формиране такве опш-тинске границе које обезбеђују да Шиптари буду већина;
- Посебно јс била неприхватљива одредба којом се изричито утврђује да ће се предвиђена решења примењивати три године, да би се након тога на међународном скупу донела одлука о коначном статусу Косова и то, пре свега, „на основу воље наро-да". Таквим решењем отворена је могућност да се након три године референдумом шиптарског становништва легализује отцепљење Космета;
- Косово је требало да има не само сопствену владу, скупштину и управне органе, већ и сопствени устав и законе, председника, уставни и врховни суд, судство, тужи-лаштво и сонствену полицију;
- Да би државност покрајине била доведена до краја, Споразумом је предвиђено да Косово у погледу међународних односа и своје надлежности има статус Републике утврђен чланом 7 Устава СРЈ. То је конкретно значило да би покрајина имала право да одржава међународне односе, оснива сопствена представништва у другим држа-вама, учлањује се у међународне организације и закључује међународне споразуме.
Војни део споразума који су САД подметнуле као посебан додатак Б (Статус мул-тинационалних снага за имплементацију), био је тако срочен да читав документ не буде прихватљив за СРЈ, јер јс предвиђао класичну војну окупацију у земљи. Тим додатком Б, поред осталог, предвиђено је:
- Да се комплетне војне и полицијске сиаге СРЈ и Србије повуку са Космета, изу-зев 1.500 војника и 75 полицајаца, који би обезбеђивали државну границу према другим земљама. Тај број снага безбедности је, реално гледано, недовољан, не само за обезбеђење веома осетљиве југословенско-албанске границс већ и за спречавање најобичнијег шверца;
- Да се са Косова повуче и комплетна војна техника, не само тенкови, топови и друго тешко наоружање, већ и сва дефанзивна средства, укључујући радаре, лансере ракета земља ваздух који се користе са рамена и др.
- Да гарант спровођења споразума на Космету буду трупе НАТО-а чији макси-малан број није ограничен, што значи да би могао, по потреби, да се неограничено повећава;
- Да у саставу међународних војних снага могу бити и друге државс (нечланице НАТО-а) о чему аугономно одлучује сам НАТО, који са тим трећим земљама склапа и одговарајући споразум без икаквог консултовања са СРЈ о томе да ли су јединице тих трећих земаља за њу прихватљиве;
- Да међународне снаге (трупе НАТО-а) контролишу и регулиигу копнени саоб-раћај на Космету и ваздушни простор изнад покрајине, на чак и ваздушни простор 25 км изван Космета у дубину територије Југославије, при чему је ваздухопловима Југославије забрањен улазак у тај ваздушни простор без посебне дозволе надлежпог команданта НАТО-а;
- Да снаге НАТО-а могу да предузимају све акције које нађу за сходно, укључујући и примену оружане силе;
- Да снаге НАТО-а неће бити одговорне ни за какву штету коју својим активнос-тима могу да проузрокујујавној или приватној имовини;
- Да снаге НАТО-а имају посебан статус који је прецизиран војним анексом Б којим је, поред осталог, предвиђено:
1. Да ће припадници НАТО-а уживати имунитет од грађанске, управне, кривичне и прекршајне јурисдикције Југославије и од сваке врсте хапшења и истражног поступка од стране југословенских власти, што јасно значи да би војницима алијансе било дозвољено да раде шта хоће односно да се понашају као права окупациопа војс-ка, а да за кршење закона не одговарају;
2. Даће припадници НАТО-а имати пуну слободу неометаног и неограниченог кретања својим возилима, бродовима и авионима у Савезној Републици Југославији (дакле, на целој територији СРЈ а не само на Космету), укључујући право на, постављање логора, одржавање маневара и право на употребу читавих региона или инсталација за потребе снабдевања, вежби или операција;
3- Да је Југославија дужна да кретању особља, возила, бродова и авиона НАТО-а да приоритет и да за то не захтева од алијансе никакву одштету, у виду царина, такси и др.
Када се наведена решења пажљиво анализирају, лако је увидети да се од СРЈ тражило да се фактички одрекне свог суверенитета на делу сопствене територије (Космет) и омогући стварање на том подручју нове државе, а да истовремено прихвати страну војну окупацију целе своје територије, тј. призна потпуну војну капитулацију. Стављањем целе земље у фактичку окупацију гарантовање територијалног суверенитета и интегритета СРЈ били би беспредметни, односно мртво слово на папиру. Прљаву америчку игру у Рамбујеу разоткрио је, средином фебруара 2007 године у Хашком трибуналу, норвешки дипломата Кнут Волебек, који је, као председавајући ОЕБС-а, преговарао с властима у Београду о Космету. Волебек јс посведочио у Хашком трибуналу да се у фебруару 1999- године, противио прекиду преговора у Рамбујеу у тренутку када је српска страна прихватила, а албанска одбацила политички споразум о Косову. „Погрешно је тврдити да Срби нису прихватили извесно политичко решење у Рамбујеу. Они су прво прихватили политички део споразума, Албанци су то одбили, а онда су председавајући дали две недеље паузе, што је било противио логици... После тога Срби су променили став и пзненада одбили оно што су већ били прихватили", рекао је Волебек. Пошто му је судија Бономи предочио тврдњу одбране да су Американци, после паузе, у последњем тренутку у нацрт споразума убацили за српску страну неприхватљив анекс о снагама НАТО-а на Косову и да је то довело до бомбардовања СРЈ, Волебек је дипломатски узвратио: „О томе морате питати Американце". Да понуђени споразум СРЈ није ни-како могла да прихвати потврдио је и сам амерички председник Клинтон. Наиме, по сведочењу америчког аналитичара Обрада Кесића пред Хашким трибуналом сре-лином 2007- године, Клинтон је делегацији Американаца српског порекла коју је 14. априла док је НАТО бомбардовао СРЈ, примио у Белој кући рекао да је стављајући се у Милошевићев положај, видео да је одредба о референдуму о независности Косова из предлога споразума у Рамбујеу вероватно отишла предалеко... „Казао нам је да ни он, да је био на Милошевићевом месту, вероватно не би потписао тај споразум", изјавио је Кесић.
Преговори у Рамбујеу су завршени неуспехом 23. фебруара, наставак је одложен за 15. март у Паризу. Тронедељни прекид преговора искоришћен је за дип-ломатске активности које су биле усмерене на то да СРЈ, под војним и политичким претњама капитулира пред сепаратистима и терористима и прихвати споразум из Рамбујеа који је заправо био непостојећи споразум, с обзиром да је Нацрт споразу-ма садржавао текст који није одобрен од стране Контакт-групе и којим би се наша земља одрекла Космета. Паралелно је вођена брутална светска медијска кампања да би јавпост па Западу била убеђена да је потребна војна интервенција против СРЈ како би се, наводио, спречило дестабилизовање Балкана. У стварности, Запад је штитио, подржавао и помагао оне који су заиста дестабилизовали СРЈ али и Балкан шиптарске сепаратисте и терористе.
Настављајући с подршком терористичкој ОВК, 25. фебруара на приштинском аеродрому шеф Косметске верификационе мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер дочекао је чланове ОВК - Хашима Тачија, Јакупа Краснићија, Рама Бују и друге који су се вратили из Рамбујеа и потом их отпратио до њихове базе у Драгобиљу код Малишева. У наредних десетак дана шиптарски терористи су дневно чинили по два-три злочина, убиства и кидиаповања. Злостављали су цивиле и нападали полицију и војску.
Упркос томе, верификатори нису ништа предузели да их зауставе у неделима већ су их у сталним контактима са вођама терориста директно подстицали да истрају у примени насиља. Ефикасан начин иритиска на СРЈ и обмањивања светске јавности било је и стално наговештавање пролећне „хуманитарне катастрофе" и изражавањс наводног страха од могуће „реке избеглица са Косова", ако не буде посгигнут миро-вни споразум. Вилијам Вокер се 25. фебруара 1999- године у Драгобиљу састао са једним од вођа терориста, Сокољом Башотом. Том приликом су закључили да „до наставка разговора о Косову постоји опасност од ескалације сукоба", али нису ни реч проговорили о свакодневним злочинима и акцијама терористичке ОВК. На том сас-танку, заправо, Вокер је са терористима договарао стратегију заједничког деловања против СРЈ.
Настојећи да косметску кризу што више заоштре и удаље од мирног поли-тичког решења, у договору са својим сиољним заштитницима (превасходно САД). шиптарски терористи су интензивирали бруталне акције насиља. Само од почетка 1999- До средине марта исте године, терористи ОВК извршили су 559 напада, од чега 322 на припаднике полиције, а 237 на цивиле. Том приликом убијена су 104 цивила (од тога 78 Шиптара), док је 156 цивила рањено (од тога 71 теже). Истовремено. убијено је 20 полицајаца а рањено 97 (од тога 46 теже). Поред тога, ОВК је отела 57 цивила (од тога 37 Шиптара), од којих је 13 убијено, шест је успело да побегне, 22 пуштено на слободу, док је судбина 1б отетих непозната. Крајем фебруара, терористичка ОВК се, уз помоћ верификационе мисије ОЕБС-а, НАТО-а и Албаније, потпуно опоравила, реорганизовала, и у својим саставима имала 25.000 људи.
И поред евидентног терористичког насиља, Запад је притисак и даље вршио само на СРЈ, којој је упућивао све теже војне претње. Шеф немачке дипломатије Јошка Фишер је 14. марта „изјавио да пе треба искључити могућност НАТО бомбар-довања СРЈ", јер у супротном, наводно, прети опасност од избијања свеопштег рата на Космету, те да, према плановима НАТО-а, мировну мисију на Космету треба да чини око 2б.ооо војника. То је јасно указивало на крајње намере НАТО-а према СРЈ. Фишер је одбио било какву могућност „поновног преговарања и отварања резултата из Рамбујеа". Рекао је да „постоји нацрт споразума о аутономији који је веома из-балансиран", јер је тим документом „предвиђена суштинска аутопомија, али и да Косово остане унутар Србије". У вези са предстојећим разговорима у Паризу Фишер је упозорио да „никакав споразум о Косову није могућ без међународне војне кон-троле у његовој примени и то под руководством снага НАТО-а". Такође је рекао да „Албанци не би потписали споразум, уколико се његова имилементација не повери међународним снагама".
Друга рунда разговора о Космету почела је у Паризу 15. марта. Поновила се ситу-ација из Рамбујеа. Ултимативним захтевима од СРЈ се тражило да потпише споразум из Рамбујеа. Шеф делегације шиптарских сепаратиста и терориста Хашим Тачи је изјавио да је његова делегација спремна да прихвати споразум. Државна делегација СРЈ је 15. марта доставила примедбе на споразум и своје предлоге у писаној фор-ми. Трећег даиа разговора копредседници и посредници у разговорима поновили су став да се споразум из Рамбујеа више не може мењати, него само „технички прила-гођавати", захтевали су од делегације СРЈ да се разговор води само о спровођењу (о цивилном и војном страном присуству) још непостојећег споразума и обавестили су нашу делегацију да је делегација „косметских Албанаца" одбила предлог југословен-ске делегације за директан разговор. Нови ултиматум поставио је аустријски амбасадор Петрич, рекавши да је за преговоре о Космету у Паризу преостало још неколико сати и да, наводно, делегација СРЈ одбија да прихвати предложени нацрт споразума. .Лриближавамо се последњем моменту. У питању су само сати, колико ће још бити на располагању за преговоре и разговоре о споразуму", запретио је Петрич. Четвргог дана разговора, 18. 03. 1999-те године, у центру „Клебер" догодила се невероватна превара. Делегација шиптарских сепаратиста и терориста потписала је „споразум о решењу проблема на Косову". Са стране преговарача потпис су ставили амбасадори Христофер Хил (САД) и Волфганг Петрич (Европска унија). Борис Мајорски, амба-садор Русије, одбио је да стави потпис на такав споразум. Дакле, потписан је „спора-тум" о којем никад није расправљано, нити га је усвојила Контакт-група у целини, ни у Рамбујеу, а ни у Паризу.
Током 19. и 20. марта фарса из Париза се наставила на Космету. Наиме, припад-аици Мисије ОЕБС-а за верификацију напустили су Космет. Евакуација 1.381 члана Мисије протекла је без икаквих проблема, изјавио је 20. марта ујутро Вокер на граничном прелазу између СРЈ и Македоније. Југословенски гранични службеници су верификаторима, при изласку, поништавали визе, што је Вокер прокоментарисао речима: „Војницима НАТО-а неће бити потребне визе када буду долазили на Косово". Пре одласка са Космета, Мисија ОЕБС-а сачинила је збирну карту свих локација Приштинског корпуса, до које су успели да дођу припадници органа безбедности, па су сви састави Приштинског корпуса премештени непосредно пред бомбардовање са означених локација. Истовремено, чланови Мисије су дали конкретне задатке гвојим агеитима које су оставили на Космету, али су они, такође, били врло брзо откривени од стране органа безбедности Приштинског корпуса. Са Мисијом ОЕБС-а са Космета је отишао и велики број оперативних веза (шпијуна) органа безбеднос-ти Приштинског корпуса. Они су, међутим, из иностранства наставили да органима безбедности Приштинског корпуса достављају податке који су битни за одбрану од агресије НАТО-а. Може се закључити да је Мисија ОЕБС-а успешно завршила свој лрави (прикривепи) задатак - спасила је и из пепела подигла терористичку ОВК, спречила мирно решење кризе и отворила врата војној интервенцији НАТО-а.
Копредседници разговора у Паризу, Ибер Ведрин и Робин Кук, саопштили су 19-ог марта да су после консултација са партнерима у Контакт-групи оценили да нема сврхе да се разговори даље продужавају, односно да се преговори одлажу. Може се закључити да је суштииа преговора у Паризу невиђена превара и мноштво фалсификата. I (Циљ те фарсе од преговора био је да се разместе трупе НАТО-а на Космету уз дозволу СРЈ. С обзиром да је пропао такав покушај, НАТО је добио какав-такав алиби за агресију на СРЈ. Цинизам и праве намере НАТО-а разоткривене су у тексту саопштења копредседавајућих Ведрина и Кука у вези са окончањем разговора од 19- марта:
1. Споразум из Рамбујеа представља једино мирно решење за проблем Косова;
2. Косовска делегација је у Паризу искористила ту прилику и својим потписом се обавезала на споразуме у целини;
3. Југословенска делегација не само да није искористила прилику, већ је покушала да поново оспори Споразум из Рамбујеа;
4. Зато смо, након консултација са нашим партнерима у Контакт-групи (Немачком, Италијом, Руском Федерацијом, САД, Европском унијом, председавајућим ОЕБС-а) дошли до закључка да нема сврхе да се разговори даље продужавају. Преговори се одлажу. Разговори се неће наставити, осим ако се Срби ие изјасне да прихватају Споразум;
5. Одмах ћемо започети консултације са нашим партнерима и савезницима како бисмо били спремни да делујемо. Бићемо у контакту са генералним секретаром НАТО-а. Од председавајућег ОЕБС-а тражимо да предузме све одговарајуће мере за безбедност Косовске верификационе мисије. Контакт-група ће се и даље бавити овим питањима.
6. Озбиљно унозоравамо власти у Београду да не предузимају никакву војну офанзиву на терену, да ни на који начин не спречавају кретања и активности верификатора, што би представљало кршење преузетих обавеза. Такво кршење би иза-звало најозбиљније последице.
У саопштењу Владе Републике Србије од 19-ог марта каже се: „Албанско-амерички покушај одвајања дела наше територије представља незабележено кршење свих важећих међународних норми и морала. Јасна је и отворена намера да се уз помоћ страних трупа, стварањем државе у држави, створе услови за отцепљење јужне српске покрајине и распарчавање Србије и Југославије".
Нема коментара:
Постави коментар