Пут од Батуше према Кошарама
(из личног искуства)
Батуша је село два километра иза Јуника које се простире са обе стране пута и броји не више од 400 становника.
Скретање ка десној страни Батуше је завучено иза ограђеног споменика терористима гдје се високо виоре Албанска и застава тзв. Државе Косово.
Скретањем десно првих 200 метара је високо дрвеће око пута, а онда долазе двоспратне куће ограђене зидовима и по 3-4 метра у висину (шиптарски зид).
Зидови кућа/ограда са лијеве стране се спајају са улицом која је широка за пролаз једног аута, а са десне стране постоји мали путић у ширини не већој од једног метра па тек онда куће и зидови.
У самој Батуши постоје два скретања, прво скретање у десно је ка џамији, а друго скретање је код последње куће на правцу у десну страну преко малог жутог моста гдје се налази двадесетак кућа.
Пут је асфалтиран наредна три километра којима се иде само равно, од објеката 600 метара по излазу из села налази се нека ископина одакле се ваде неки племенити метали или најобичнији камен, ту су опет биле Албанска и застава тзв. Државе Косово.
Осим камиона за превоз ту је била и попратна механизација за копање и извлачење (багери, дизалица, виљушкари..) као и неколико контајнера који су спојени по ширини, а и у висини.
Са обе стране су велики нагиби планина и кретање туда је буквално немогуће, а заглушујућу буку ствара на десетине малих планинских извора –толико јаку да сам трактор са дрвима у покрету које је 4-5 шиптара превозило примјетио тек кад су били на десет метара иза мене.
Вожња бициклом по тој узбрдици је прави изазов и за одморну особу тако да сам тај дио препјешачио.
Након километар и петсто метара појављује се “U” кривина у десну страну, са лијеве стране од кривине налази се ресторан!? по имену „катана 138“ –прва асоцијација ми је била „Бригада 138 Агим Рамадани “ (Агим Рамадани је био један од заповједника ОВК у боју на Кошарама).
Улазећи у ту кривину отварају се двије опције, једна је наставак путовања као и досад обиљеженим путем али сада неасфалтираним, а друга је шумски пут који вуче у висока брда под веома јаким успоном.
Ја сам изабрао прву опцију и ни дан данас нисам сигуран да ли је то била погрешка или добра одлука јер сам ухваћен али сам остао жив, а не могу да се не запитам шта би се десило да сам ухваћен у тој шуми.
У сваком случају пут кроз шуму је тежак али скраћује путовање за два километра, ја одлазим шљунковитим –скоро урађеним путем.
Наредна два и по километра како идем све више у брдо отвара ми се прелијеп поглед ка цијелој Метохији, од објеката или ствари на које се треба обратити пажња су стрми пашњаци са лијеве стране на којима сам уочио неколико пастира, чобана који чувају овце и краве –брдо је толико стрмо да ходањем по лијевој страни пута не могу да вас уоче одозго.
На сред пута од „U“ скретања од ресторана па до огромне виле налази се пилана која тада није радила иако су испред била паркирана три скупоцјена аутомобила са швајцарским таблицама.
Наставком путовања поглед са десне стране испод баца директно на Батушу, а са лијеве стране на сада огољене планине-стијене „наранџасте“ боје док се испред отвара сасвим сигуран сам најљепши поглед на Метохију (прво сам мислио да је онај изнад Пећи прелијеп али овај ме оставио без текста и не могу прежалити што нисам стао да узмем слику)
Запањен погледом пратим пут на још једном “U” скретању које сада иде у лијеву страну и излазим директно пред 15ак албанаца који залијеавају башту и причају око зида огромне виле у сред ничега на самој кривини.
Видно изненађен покушавам да анализирам што више ствари у моменту и одмах ми је јасно да нема шансе покушавати нешто јер много аутомобила је паркирано испред те виле, оружје им је било уочљиво о панталонама, на хаубама, па и на столовима.
Вила је свијетло жуте боје и има три или четри огромна спрата са истуреним полукружним балконима на средини сваког спрата, на другом спрату сам уочио два шиптара не старија од двадесет година како разговарају док је један држао телефон у руци наслоњен на ограду балкона.
Са десне стране виле постоји земљани пут за који нисам био сигуран гдје иде, а са лијеве овај који сам дошао – НЕСТАЈЕ.
На свим топографским картама, на гугл картама све је говорило да пут мора још да иде барем два километра до карауле.
Албанци такође изненађени мојом појавом ми прилазе и питају на албанском шта радим овдје, одговарам на српском да сам кренуо за Тропоју и Бајрам Цури (градови у сјеверној Албанији) и да ми је коначно одредиште Скадар-море.
Онда ми један човјек из групе (око 40 година, проћелав, није типично шиптарско лице већ је био свјетлији – то је онај што ме је калашњиковим скинуо са планине) одговара да сам промашио скретање и да се морам вратити на Морину да пређем у Албанију на шта се правим луд и објашњавам да сам прошао Морину (мислећи на Батушу) и да овуда могу избити за Албанију.
Добијам већ озбиљнији одговор да овдје немам шта тражити и да би најбоље било да се одмах окренем и одем што брже јер Срби нису добродошли “овдје”.
Питам да ли је могуће проћи за Албанију овуда негдје да се не враћам 20 километара за Морину на шта добијам негативан одговор и да ми они неће дозволити да прођем, да не питам зашто и да боље не знам шта би ми људи одавде (показује руком у планине ка Албанији) урадили када би сазнали ко сам.
Када је показао руком у планине погледао сам у том смјеру и уочио “горњи десни” дио срушене куће на два спрата којој су остали само носиви сиви стубови (није било крова) и неколико СИВИХ блокова као дијелова зидова.
У том моменту сам мислио да је то караула кошаре и да сам погрешно прорачунао пут, цесту и да је то једноставно то јер пута више није било пошто сам одлучио да не идем уз поток Гушу нити шумским путем због стрмости и непроходности терена за изморену особу са 20кг опреме у ранцу и бициклом на рамену.
Каснијом провјером код куће испоставило се да ТО НИЈЕ БИЛА караула јер је она имала црвене цигле умјесто сивих блокова за зидове и да сам заправо био на око 1200метара ваздушне линије удаљен од Карауле (код првог скретања – ресторан катана 138).
И даље не могу да утврдим како је пут једноставно нестао и то је оно што ме је највише забрињавало, а сада збуњује.
Није водио директно до капије од виле већ поред и пролазио је капију за добрих двадесет метара са лијеве стране и то је то – крај.
Испред пута било је густо дрвеће, са лијеве стране је био спуст и он је гледао на пут којим сам ја дошао, а десно је био зид од виле који је ишао скроз до шуме.
По доласку кући провјерио сам земљани пут који води иза куће и он није могао бити тај који сам нашао на картама јер је изнад њега било дрвеће и он није био уочљив из ваздуха.
У току путовања једна од мисли је била та да је власник виле заправо криминалац који свој бизнис развија илегалним преносом недозвољене робе из Албаније преко Кошара јер чему грађење виле у сред ничега, гдје је прва продавница удаљена неколико километара по веома лошем путу, како на Косову који је најнеразвијенији регион у Европи да се издвоји новац за грађење таквог објекта и финансира неколико људи за залијевање баште и одржавање врта и људи/чувара наоружаних до зуба као да је рат у питању.
Направио је право утврђење са «војницима» уз саму границу далеко од свих очију, а тамо гдје му ваљда треба.
Постоји опција да се пут наставља иза виле и да је вила заправо направљена на средини пута, а пут који изгледа као наставак - паркинг или мјесто насуто “само онако”.
Нажалост због огромне висине и ширине виле и околног “шиптарског зида” нисам имао никакву прегледност што доказује и чињеница да када су ме у повратку стрпали у гепек возили су бијелог ранге ровера, бијели бмв и неки сиви аутомобил мени непознате марке али pick-up возило док сам ја испред зида примјетио само црне аутомобиле претежно мерцедесе, a ко зна шта је зид сакривао осим ових аутомобила.
У опису постављам слику коју сам направио да бих појаснио визуелно како то све изгледа (на гугл мапама се већина ових објеката не види јер је сателитски снимак старији) :
[img]http://s23.postimg.org/l924hoy3t/image.png[/img]
Са двије старије топографске карте:
[img]http://s12.postimg.org/5y7xxgf4b/Prokletije12.jpg[/img]
[img]http://s23.postimg.org/qy9mtw6g9/djakovica.jpg[/img]
Ја бих за сва три пута дао нека упозорења;
Генерално на све и једном постоји опасност од дивљих животиња и наоружаних албанаца (албанци су наоружани због животиња – бар ја тако мислим).
Пут кроз поток Гушу је вјероватно миниран са минама ПМА-2 (позната као и Паштета), главни задатак јој је да обогаљи жртву тј. да откине ногу и направи рану која нема смртни исход уколико се правовремено санира.
Оне су водоотпорне и поток Гуша својим краковима спаја два стратешка положаја: Раша Кошарес и Маја Глава тако да је морао бити миниран, војске у близини нема, а повлачењем наших снага 1999. Године нико није вршио деминирање.
Шумски пут сигурно користе особе које живе високо у планинама и они су веома непријатељски расположени према НЕ АЛБАНЦИМА и треба очекивати физички обрачун са њима.
Трећи пут је овај којим сам ја ишао, вјероватно најлошија варијанта јер не постоји могућност брзог сакривања због стрмих планина које се налазе са обе стране пута у случају доласка непожељних особа иако је физички најлакши за прелазак уз чињеницу да туда пролазе аутомобили које је јако тешко чути због много извора у близини и правовремено кренути са сакривањем.
Посебну пажњу треба обратити на села Јуник и Батуша јер пролазећи од Дечана кроз Дреновац до Јуника примјетио сам преко 50 спомен обиљежја шиптарским терористима „ОВК“ који у буквалном смислу улијевају страх у кости и прича се да је свака кућа у тим и околним селима дала живот једног сина терористе у покушају копнене инвазије на Србију 1999. године која је сломљена управо на Кошарама!
Овдје сам написао ствари које су мени привукле пажњу јер Батуша је сама по себи мало село, а у планинама сам очекивао више медвједа и вукова него мерцедеса и рејнџ ровера.
Ако постоје неке нејасноће око мог описа дијела иза Батуше или имате неко питање везано за ову тему можете ме контактирати преко мејла: slobodan.g@teol.net
[youtube]rh5ywnbhHDU[/youtube]
[youtube]LDnUB2UbC0I[/youtube]
(из личног искуства)
Батуша је село два километра иза Јуника које се простире са обе стране пута и броји не више од 400 становника.
Скретање ка десној страни Батуше је завучено иза ограђеног споменика терористима гдје се високо виоре Албанска и застава тзв. Државе Косово.
Скретањем десно првих 200 метара је високо дрвеће око пута, а онда долазе двоспратне куће ограђене зидовима и по 3-4 метра у висину (шиптарски зид).
Зидови кућа/ограда са лијеве стране се спајају са улицом која је широка за пролаз једног аута, а са десне стране постоји мали путић у ширини не већој од једног метра па тек онда куће и зидови.
У самој Батуши постоје два скретања, прво скретање у десно је ка џамији, а друго скретање је код последње куће на правцу у десну страну преко малог жутог моста гдје се налази двадесетак кућа.
Пут је асфалтиран наредна три километра којима се иде само равно, од објеката 600 метара по излазу из села налази се нека ископина одакле се ваде неки племенити метали или најобичнији камен, ту су опет биле Албанска и застава тзв. Државе Косово.
Осим камиона за превоз ту је била и попратна механизација за копање и извлачење (багери, дизалица, виљушкари..) као и неколико контајнера који су спојени по ширини, а и у висини.
Са обе стране су велики нагиби планина и кретање туда је буквално немогуће, а заглушујућу буку ствара на десетине малих планинских извора –толико јаку да сам трактор са дрвима у покрету које је 4-5 шиптара превозило примјетио тек кад су били на десет метара иза мене.
Вожња бициклом по тој узбрдици је прави изазов и за одморну особу тако да сам тај дио препјешачио.
Након километар и петсто метара појављује се “U” кривина у десну страну, са лијеве стране од кривине налази се ресторан!? по имену „катана 138“ –прва асоцијација ми је била „Бригада 138 Агим Рамадани “ (Агим Рамадани је био један од заповједника ОВК у боју на Кошарама).
Улазећи у ту кривину отварају се двије опције, једна је наставак путовања као и досад обиљеженим путем али сада неасфалтираним, а друга је шумски пут који вуче у висока брда под веома јаким успоном.
Ја сам изабрао прву опцију и ни дан данас нисам сигуран да ли је то била погрешка или добра одлука јер сам ухваћен али сам остао жив, а не могу да се не запитам шта би се десило да сам ухваћен у тој шуми.
У сваком случају пут кроз шуму је тежак али скраћује путовање за два километра, ја одлазим шљунковитим –скоро урађеним путем.
Наредна два и по километра како идем све више у брдо отвара ми се прелијеп поглед ка цијелој Метохији, од објеката или ствари на које се треба обратити пажња су стрми пашњаци са лијеве стране на којима сам уочио неколико пастира, чобана који чувају овце и краве –брдо је толико стрмо да ходањем по лијевој страни пута не могу да вас уоче одозго.
На сред пута од „U“ скретања од ресторана па до огромне виле налази се пилана која тада није радила иако су испред била паркирана три скупоцјена аутомобила са швајцарским таблицама.
Наставком путовања поглед са десне стране испод баца директно на Батушу, а са лијеве стране на сада огољене планине-стијене „наранџасте“ боје док се испред отвара сасвим сигуран сам најљепши поглед на Метохију (прво сам мислио да је онај изнад Пећи прелијеп али овај ме оставио без текста и не могу прежалити што нисам стао да узмем слику)
Запањен погледом пратим пут на још једном “U” скретању које сада иде у лијеву страну и излазим директно пред 15ак албанаца који залијеавају башту и причају око зида огромне виле у сред ничега на самој кривини.
Видно изненађен покушавам да анализирам што више ствари у моменту и одмах ми је јасно да нема шансе покушавати нешто јер много аутомобила је паркирано испред те виле, оружје им је било уочљиво о панталонама, на хаубама, па и на столовима.
Вила је свијетло жуте боје и има три или четри огромна спрата са истуреним полукружним балконима на средини сваког спрата, на другом спрату сам уочио два шиптара не старија од двадесет година како разговарају док је један држао телефон у руци наслоњен на ограду балкона.
Са десне стране виле постоји земљани пут за који нисам био сигуран гдје иде, а са лијеве овај који сам дошао – НЕСТАЈЕ.
На свим топографским картама, на гугл картама све је говорило да пут мора још да иде барем два километра до карауле.
Албанци такође изненађени мојом појавом ми прилазе и питају на албанском шта радим овдје, одговарам на српском да сам кренуо за Тропоју и Бајрам Цури (градови у сјеверној Албанији) и да ми је коначно одредиште Скадар-море.
Онда ми један човјек из групе (око 40 година, проћелав, није типично шиптарско лице већ је био свјетлији – то је онај што ме је калашњиковим скинуо са планине) одговара да сам промашио скретање и да се морам вратити на Морину да пређем у Албанију на шта се правим луд и објашњавам да сам прошао Морину (мислећи на Батушу) и да овуда могу избити за Албанију.
Добијам већ озбиљнији одговор да овдје немам шта тражити и да би најбоље било да се одмах окренем и одем што брже јер Срби нису добродошли “овдје”.
Питам да ли је могуће проћи за Албанију овуда негдје да се не враћам 20 километара за Морину на шта добијам негативан одговор и да ми они неће дозволити да прођем, да не питам зашто и да боље не знам шта би ми људи одавде (показује руком у планине ка Албанији) урадили када би сазнали ко сам.
Када је показао руком у планине погледао сам у том смјеру и уочио “горњи десни” дио срушене куће на два спрата којој су остали само носиви сиви стубови (није било крова) и неколико СИВИХ блокова као дијелова зидова.
У том моменту сам мислио да је то караула кошаре и да сам погрешно прорачунао пут, цесту и да је то једноставно то јер пута више није било пошто сам одлучио да не идем уз поток Гушу нити шумским путем због стрмости и непроходности терена за изморену особу са 20кг опреме у ранцу и бициклом на рамену.
Каснијом провјером код куће испоставило се да ТО НИЈЕ БИЛА караула јер је она имала црвене цигле умјесто сивих блокова за зидове и да сам заправо био на око 1200метара ваздушне линије удаљен од Карауле (код првог скретања – ресторан катана 138).
И даље не могу да утврдим како је пут једноставно нестао и то је оно што ме је највише забрињавало, а сада збуњује.
Није водио директно до капије од виле већ поред и пролазио је капију за добрих двадесет метара са лијеве стране и то је то – крај.
Испред пута било је густо дрвеће, са лијеве стране је био спуст и он је гледао на пут којим сам ја дошао, а десно је био зид од виле који је ишао скроз до шуме.
По доласку кући провјерио сам земљани пут који води иза куће и он није могао бити тај који сам нашао на картама јер је изнад њега било дрвеће и он није био уочљив из ваздуха.
У току путовања једна од мисли је била та да је власник виле заправо криминалац који свој бизнис развија илегалним преносом недозвољене робе из Албаније преко Кошара јер чему грађење виле у сред ничега, гдје је прва продавница удаљена неколико километара по веома лошем путу, како на Косову који је најнеразвијенији регион у Европи да се издвоји новац за грађење таквог објекта и финансира неколико људи за залијевање баште и одржавање врта и људи/чувара наоружаних до зуба као да је рат у питању.
Направио је право утврђење са «војницима» уз саму границу далеко од свих очију, а тамо гдје му ваљда треба.
Постоји опција да се пут наставља иза виле и да је вила заправо направљена на средини пута, а пут који изгледа као наставак - паркинг или мјесто насуто “само онако”.
Нажалост због огромне висине и ширине виле и околног “шиптарског зида” нисам имао никакву прегледност што доказује и чињеница да када су ме у повратку стрпали у гепек возили су бијелог ранге ровера, бијели бмв и неки сиви аутомобил мени непознате марке али pick-up возило док сам ја испред зида примјетио само црне аутомобиле претежно мерцедесе, a ко зна шта је зид сакривао осим ових аутомобила.
У опису постављам слику коју сам направио да бих појаснио визуелно како то све изгледа (на гугл мапама се већина ових објеката не види јер је сателитски снимак старији) :
[img]http://s23.postimg.org/l924hoy3t/image.png[/img]
Са двије старије топографске карте:
[img]http://s12.postimg.org/5y7xxgf4b/Prokletije12.jpg[/img]
[img]http://s23.postimg.org/qy9mtw6g9/djakovica.jpg[/img]
Ја бих за сва три пута дао нека упозорења;
Генерално на све и једном постоји опасност од дивљих животиња и наоружаних албанаца (албанци су наоружани због животиња – бар ја тако мислим).
Пут кроз поток Гушу је вјероватно миниран са минама ПМА-2 (позната као и Паштета), главни задатак јој је да обогаљи жртву тј. да откине ногу и направи рану која нема смртни исход уколико се правовремено санира.
Оне су водоотпорне и поток Гуша својим краковима спаја два стратешка положаја: Раша Кошарес и Маја Глава тако да је морао бити миниран, војске у близини нема, а повлачењем наших снага 1999. Године нико није вршио деминирање.
Шумски пут сигурно користе особе које живе високо у планинама и они су веома непријатељски расположени према НЕ АЛБАНЦИМА и треба очекивати физички обрачун са њима.
Трећи пут је овај којим сам ја ишао, вјероватно најлошија варијанта јер не постоји могућност брзог сакривања због стрмих планина које се налазе са обе стране пута у случају доласка непожељних особа иако је физички најлакши за прелазак уз чињеницу да туда пролазе аутомобили које је јако тешко чути због много извора у близини и правовремено кренути са сакривањем.
Посебну пажњу треба обратити на села Јуник и Батуша јер пролазећи од Дечана кроз Дреновац до Јуника примјетио сам преко 50 спомен обиљежја шиптарским терористима „ОВК“ који у буквалном смислу улијевају страх у кости и прича се да је свака кућа у тим и околним селима дала живот једног сина терористе у покушају копнене инвазије на Србију 1999. године која је сломљена управо на Кошарама!
Овдје сам написао ствари које су мени привукле пажњу јер Батуша је сама по себи мало село, а у планинама сам очекивао више медвједа и вукова него мерцедеса и рејнџ ровера.
Ако постоје неке нејасноће око мог описа дијела иза Батуше или имате неко питање везано за ову тему можете ме контактирати преко мејла: slobodan.g@teol.net
[youtube]rh5ywnbhHDU[/youtube]
[youtube]LDnUB2UbC0I[/youtube]
Нема коментара:
Постави коментар